Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

на УСПОМЕНЕ из м

дивљим свијетом, који је пред њим дрхтао, да тај дакле и такав човјек има тако биран и неафектиран –пријатан говор, а уз то баш чаробан и неусиљен начин саобраћајаг Не би ли се та загонетка могла тако ријешити, да је то све створено поносном самосвијешћу апсолутнога госпотства над својом околином, и да су осјећаји достојанства и отмености на- ју. слијеђени стољећима од оца на сина, све то живо бподржавали2 Могу само то рећи, да сам каснијих | година познао само још једног човјека, који је био савршенији тип великог господина него ли је био тај

варвар, а то је био принц Еуген Савојски Карињан.

Послије каве и чибука позва Мехмедбег своје - синове. Оба су била налик на свога оца, али ниједан тако лијеп као он. Поздравише Максу као стари знанци, а мене су гледали с наивним. чуђењем, ваљада =.

зато, што сам носио наочаре. Бијаху наших година, Ка али јачи од нас. Понашање им је било мало неспретно Е и затучено, а биће због тога, што им је отац био -=8 присутан. |

Мехмедбег им рече, да ћемо остати пар дана с њима, па нека нам све покажу, што нас буде занимало. Оба младића прихватише нас за руке и одведоше.

Чинило се, да су истих година, а биће да су били од двију матера. Онај јачи, Јусуфбег Мехмедбеговић Бишћевић, — тако му је гласила титула, — чини се да је био тром, шутљив и индолентан младић и да се мало веселио нашем друштву. Напротив је други, Рустанбег, био ванредно даровит и разговоран. Као и њихов отац, говорили су само српскохрватски, лијепо и правилно. Овдје-ондје уплели би и поједину турску ријеч. Прво питање, што ми је Рустанбег управио, бијаше: јесам ли научио читати и писати. (Он не зна, а радо би знао, је ли то тешко. Одговорим му, да је словенским писменима много лакше писати него турским, па сам мислио, да би и он то могао за пар дана научити. Он ме погледа, чисто не вјерујући, и рече, да ће одмах започети.

= Добро — одговорим ја, — имаш ли бар игдје какву књигуг