Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

84 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

Кад сам се кући повратио, исприповједао сам родитељима тај случај. Мој ме отац издашно исмијао, што вјерујем у „тако глупе брбљарије“, а и наши познати су ме иронизирали. И моја мајка није вјеровала у „ту фабулу“. Међутим сам је повјерљиво упитао, не сјећа ли се она ипак, како су те књиге дошле у нашу кућу. Није се сјећала. Но послије неколико дана рече ми, што је могла равнодушније, да се је сјетила: У вријеме француске инвазије године 1809. становао је код нас интендант, маркиз де Контадес. Када је 1814. цар заповједио брзо испражњење окупиране земље, мораде интендант набрзо још исте ноћи отпутовати у Милан. Његова служинчад остала је још неколико дана и припремала његове ствари за отпрему. Преостало је неколико књига, а међу њима и више таквих „сликовница“, с којима се обичавао играти онај од мене за триндест година старији брат, који је онда био трогодишње дијете. Обичавао је да их дере по дјечјем начину. Ова припроста и равнодушна изјава кидаше ми срце: колико је умјетничких драгоцјености и вриједности могло бити уништено !2 И данас још не могу да се без огорчења сјетим тога случаја. То, што се догодило у дому мојих родитеља, колико се пута догађало на другим странама посљедњих стољећа» Отада ми је сваки бакро-

пис био објектом најпомније пажње.)

Ј

Властелинство Водостаје удаљено је око стотину корака од обале Купе, на којој смо подржавали редован превоз, скелом, а коју су сви употребљавали, када су напречац ишли у Карловац.

Превознина се плаћала једном крајцаром. Скелеџија је био један стари граничар, који је под Наполеоном ратовао г. 1812 —1814. Стари Јово волио ме као рођено дијете, а и ја сам њега. Пушио је по васцијели божји дан, а јаки куждрави брци воњали су као дуванкеса. Но то ме није сметало, да он мене и ја њега дневице ижљубим. Кадгод сам могао побјећи из куће, отрчао сам Јови на скелу и никад се