Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

162

НАРОДНА СКУПШТИНА

чињенице које су се десиле приликом избора, без обзира на то да ли су оне имале утицаја на законитост избора. 166. Спорно је питање, да ли Скупштина, приликом оверавања посланичких пуномоћстава, врши једну судску функцију. По једном мишљењу, оверавање пуномоћстава јесте судска функција, јер се састоји у решавању једнога питања о примени закона, да ли су, на име, изборне р’адње извршене по законским прописима, пли не. У прилог овог мишљења говори и та чињеница, што су у неким страним уставима, сви спорови о законитости избора одузети парламенту и поверени судовима, било редовним било нарочитим. Према нашем законодавству и нашој скупштинској пракси, оверавање пуномоћстава није судска функцпја. Судска функција претпоставља један спор који се јавио између заинтересованих лица, т. зв. „странака“, поводом примене закона. Код нас, пак, оверавање пуномоћстава састоји се, пстпна, у решавању питања о примени закона, али не и у решавању једнога спора између странака. Бирачи којима изборни закон даје право жалбе противу изборних незаконптости, нису странка у правом смислу речи. На законитост избора они немају никакво субјективно право, чијем би обезбеђењу њихова жалба требала да служи: законитост избора јесте јавни а не приватни интерес. Осим тога, бпрачима је дано право жалбе како противу оних незаконитости које вређају њпхова лична права, тако и противу онпх које не вређају њихова лична права: ако би се код оних првих могло претпоставити постојање неког њиховог личног интереса коме је законодавац хтео дати карактер субјективног права, то исто не може се претпоставити и код овпх других незаконитости. Право жалбе које се даје бирачима противу пзборних незаконптости, значи само то, да бирачи могу достављати, одн. потказивати Скупштини изборне незаконитости о којима Скупштина треба да буде што тачније извештена због једног ошптег интереса, а не због личног интереса самих бирача. Та оскудица личног интереса код бирача не допушта да им се призна карактер странке у верификационом поступку. На ово се може приметити да законитост избора није само ошпти интерес, него и лични интерес свакога бпрача, па чак и свакога грађанина: сви грађани без разлике заинтересовани су да Народна Скупштина буде састављена од законито изабраних посланпка, јер то је најбоље јемство да he Народна Скупштина изражавати праву вољу народа. Осим тога, за појам странке није неопходно потребно постојање лпчног интереса у спору; довољно је да појединац има могућности да спор отвори и да на његов ток утиче: закон може поверити улогу странке II таквим лицпма која нпсу заннтересована у спору, и она су онда, бар у формалном смислу, псто тако „странка“ као што би била и заинтересована лпца. Алп, на супрот