Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

122

у “Народном листу: ту је он бечким екселенцијама у обиљу остављао све њихове титуле, све њихове форме опхођења, сву најсуптилнију учтивост, он се ту задржавао на самом темељитом, стварном претресу ствари, али кроз све то — »огег 1п ге« — он им је убедљиво топло, борбено износио оне страшне ствари и тешке грехе, од којих се је тресло и срушило старо царство. :

Син поморца, он је море познавао и волио, једном страсном љубави, којом само поморац и приморац море воли. Таковом човеку све је на мору драго: од раскошне ђемије, до ситне удице, само нека воња на море, нека је овако наше ведро, модро, славно и сиромашно. Он је море просто идеалисао.

Та његова љубав према мору чинила га је да је у поморским питањима наступао као један најверзиранији стручњак. Имамо пред собом његове говоре у заседању Делегација год. 1895. У једноме од тих говора 24. јуна — он потанко, ставку по ставку, критикује цео аустро-угарски морнарички буџет те године, и не само да напада дух који у морнарици влада, него он улази у критику неразумне и нестручњачке морнаричке политике. Поанта свега је критика запостављања Словена у аустријској морнарици и тражња да се у место бечких барона и принчева, који немају појма о мору, преда морнарица у руке Словенима, јединим поморцима у монархији. Критериј пак који је Бианкини показивао у конкретном навођењу навода, на који се има поступити у изграђивању морнарице, одава човека, који живи с морем и уз морнарицу, који за њу осећа, па зна и шта јој треба.

Тко то зна, неће му бити чудна упорна активност Бианкинијева да након Ослобођења протури дух поморски у наш јавни живот

Он је у београдском Народном Представништву саговаратељ мора, поморца и паробродарства, он у Београду даје први покушај поморског удружења »Југословенски Галеб«, и коначно, он јеу Сплиту 1922 у првим редовима промотора Јадранске страже.

Није на име психолошки тачно оно што је једном написао један задарски италијански новинар : да су Бианкинију море и морнарица само излика да би напакостио Италијанима, које а рпол мрзи; напротив њему је море љубав и страст, његово примарно осећање, а тек из ове љубави није волео Италијане, јер је знао да нашем мору спремају, црне дане. У том је основна етичка разлика. У опште цео његов став према Талијанима — све тамо од почетка политичког деловања, па до задњега дана са свим је друкчији него онај, којим га Италијани приказују, видећи у њем задртог, страственог фанатика.

Тко је с Бианкинијем могао лично да потанко дебатује, видео је да је у њега пре свега једно врло темељито знање о свим италијанским стварима, а онда и много поштовања према италијанским културним и националним вредностима. Италијански Рисорђименто и његови хероји били су предмет његовог ваздашњег дивљења. Он никад није престао да наглашава, да једно помирљиво и сношљиво стање између нас и Италије треба да буде идеалом наше политике. Па и последњи његов рад — књига у одбрану од италијанских тврдња, да је Далмација њихова — није нападање Италије речником у Италији одавно одомаћеним, него трезвено низање историјских чињеница и