Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

омекнули, тако леп, примамљив мирис шире по соби, где су склоњени. ју — Немој чедо, одбија ме благо, као бојећи се да ме не увреди. — Немој; нана је за тебе све то спремила. За кога другог... Немој! Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошб у Текију...

— Код кога у Текију, питам ја разрогачено, — да идем, да га видим 2 ИМ потрчим. | | — Не, не, зауставља ме. — Не мош да га видиш. Доћи ће и

код нас... И заиста Божић долази, али како 2

Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозорг. Са улице допире оштар бат нових ципела. Више моје главе, до јастука, поређане хаљине и преобука од којих ме задахњује мирис на чистоту и ново. Испод иконе пупкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана... А ти си у кујни; кроза сан те чујем како послујеш, уносиш корито, бакрач топле воде. Онда долазиш к мени, откриваш ме, подвијаш твоје кошчате, смежуране руке пода ме и, онако голишава, угрејана сном, дижеш ме из постеље и узимаш у крило, љубећи ме међу очи:

— Ајде, сине, устани, Божић дошао... Ајде домаћине мој...

А при тој речи „домаћине“ осетим како ти набрана, топла уста задрхте и суза кане на мој врео образ.

Купаш ме. Све се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А "звона звоне! Не звоне, него некако тихо,. издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асура, Са улице се разабиру већ гласови. Пробија модрина кроз прозоре и ломи се са светлошћу свеће у чираку. Облачиш ме. Али све је одело на мене велико. Ципеле, чакшире. Ја се љутим.

— Није, није... још је кратко.. Та ти си ми велики. Ја, колики си2!...

И раширивши руке, онако клечећи, одмичеш се, да би ме боље видела колики сам. М да бих био већи, старији, опасујеш ми очев свилен мор појас. ЈЊегов сахат мећеш ми у недра, вадиш ланац и распоређујеш га, да ми лепше истакнутије стоји. На мој мали фес мећеш китку, стару, очеву, од самог филдиша, која ми до испод ушију допире. Опремиш ме. Даш свећу, босиљак, марамицу.

ак до капије испраћаш ме, и једнако са свију страна, загледаш ме и поправљаш одело на мени. Чак и кад изађем на улицу, помешам се с друговима, ја видим твоју главу где вири из капије и гледа ме, прати...

Да је други празник, ја бих радије отишао на турско гробље, да гледам како пуне и пале прангије, него ли у цркву. Али сада, на Божић, то ми ни на ум не пада. (С рукама у џеповима, свећом о појасу, укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље идем, слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану.

ар вон