Veština biti čovek : (knjiga mudrosti)

= то = ВЕШТИНА БИТИ ЧОВЕК = 51

према сиротињи а нарочито за старе жене, Око што је било неподносиво, то није била ни беда ни смрт од глади, него душевна смрт'од које су они умирали напуштени од целога света. Сиротиња је била искључена чак и из вере.

Кад се јавило хришћанство, онда одједном сви бедници улазе у хришћанску заједницу. И кљасти и изнемогли, и незапослени, сви добајају помоћ, из заједничке касе. У вече седају за заједничку“ трпезу, сва срца су у братскоме јединству. За њих то је нечувена па аа и онда смрт према томе изгледа мила!

Добро мислећи свет не разуме те односе братства, који су суштина хришћанства. Ако људска природа није дисциплинована потребом рада, који држи вољу увек добру, постаје поприште распаљених тежњи. И у том нереду таштина се диже до невероватне висине. Хистерија се познаје по готово болесној жељи да се човек прочује, а таштина је увек знак пропадања. Човек који себе не мери према. Васељени, који верује да сунце греје само њега ради, само је смешан; али ташт човек када га метнете на праву меру он се џилита, бесни. У његову душу се увлачи злоћа, која пораста кад се гоји, кад не проводи време/у нераду; организам шаље у свест само злину. Когод посматра философски живот у „бољем друштву“, видеће да болест и беда вреде толико исто колико пакост и злоћа. Беспослене жене су страшне; лепа и срећна пријатељица неће дуго уживати добар глас. Одмах се осети у салонским“ разговорима, по јетким речима и подмуклим осмесима гадна злоћа. Свака беспослена госпа постаје по нагону полицајка и улази у најприсније куте и ситнице из живота појединих лица. Кад устреба и и слуге говоре. Ја сам слушао једну такву госпођу, која је претресала некога мртвога чиновника што је оставио своју породицу без игде ичега, а „умео је да се добро храни“, Кад смо је питали откуд она зна шта је он „вечерао“, она је, без стида, признала да је то закључила по Бубрету које су сваки дан "из његове куће износили ва улицу.

6