Vizantiske slike. Knj. 1

112 ШАРЛ ДИЛ

укаже част нашем гониоцу“. На дворском ручку којим се завршила светковина православља, други један исповедник није се показао мање неприступачан. То је био Теодор Граптос, кога су тако звали, јер му је, за казну, Теофило дао усијаним гвожђем написати на челу четири погрдна стиха. Царица, старајући се да угоди мученицима, запита светога човека за име онога који му ј4 досудио тако свирепе муке. „За овај натпис, одгрвори он свечано, имаћу да тражим рачуна пред божјим судом од цара, твога мужа“. На тај непредвиђени испад, царица сва у сузама, обративши св владикама, хтеде да зна да ли они тако мисле даодрже своја обећања; на велику срећу, умеша се палријарх Методије, и не без муке њему пође за руком да стиша раздраженог исповедника и да уми рицу: „Наша обећања, изјави он, постоје у цеџини, а презирање које неколицина показује спрам ствар је без важности“. Али оно што, с друге стране, није безначајно, то је што се по овим анегдотама

лако и свете владике и благочестива Теодора.

Ш

„Прва врлина,“ рекао је један хроничар тог доба, „јесте имати православну душу“. Теодора је у потпуности имала ту врлину. Али она је ималаин других особина. Византиски историчари хвале њен политички ум, њену енергију, њену храброст; они јој придају херојске речи, као ову, којом је задржала упад бугарскога краља: „Ако победиш једну жену, поручила му је она, твоја ће слава бити ништавна; али ако пустиш да жена тебе потуче, служићеш за подсмех целом свету“. У сваком случају, за четрнаест година, колико се она држала на власти, владала је добро. Свакако, као што се могло и очекивати, њена влада носила је доста побожно обележје. Врло поносита што је повратила право-