Vizantiske slike. Knj. 1

68 ПЕВА УРЕДИ ВИЛ

мржњу спрам скоројевића; он, сигуран да је у милости, удвојио је своју охолост и безочност. Заиста, за двадесет година, верно привезан за Иренину судбину, он је увек с њом падао и с њом се дизао на власт. И можда је тај човек, енергичан, делатан, славољубив, коме се не могу порицати заслуге, често бивао духовни вођа царичин и подржавао њене намере, али се исто тако види какав доста чудноват обрт и какав изглед камариле даде Ирениној влади, одмах у почетку, ово мешање дворских евнуха у све гране државне управе.

У исто време кад је мењала особље владе, Ирена је изменила и општу политику царевине. Она је завршавала рат на Истоку, тражила на Западу да се приближи папству, и започела да преговара с Карлом Великим; нарочито је показивала у верском погледу одавна невиђену трпељивост. „Побожни људи, вели један савремени хроничар, опет почеше да говоре слободно, божја реч да се шири без препрека; они који су тражили вечни спас могли су се без тешкоће повући од света, и опет се служило у славу божју; манастири су понова почели напредовати и благостање је свуда владало.“ Опет се калуђери показаше у Цариграду; улазак у самостане опет се отвори људима које је срце тамо вукло, а власти их спречавале; царица се разметљиво старала да поправи оно што је прошла владавина обесветила; она је с великом парадом донела натраг у Свету Софију скупоцену круну коју је Лав ЈУ некад уклонио из Саборне Цркве; она је свечано вратила у њихово светилиште мошти Свете Еуфимије, бачене у море на заповест Константина У, и чудом опет нађене. И побожна странка, очарана овим делима, поздравила је као неочекивано чудо долазак на престо побожне владарке и захваљивала Богу „који ће руком једне удовице и једнога сирочета оборити безакоње и учинити крај робовању цркве,“

Једна вешто заплетена интрига осигурала је Мрени једину власт која јој је још недостајала, над патријаршијом. Године 784., изненада — без наредбе од владе, тврди Теофан, вероватније ипак на миг дат