Vizantiske slike. Knj. 1

ЦАРИЦА ИРЕНА 83

измиривши се сасвим хришћански са судбином, приклони пред новим василеусом као пред божјим изабраником, благосиљајући тајанствене намере Провиђења и налазећи у својим гресима узрок своме паду. Она није имала никакве оптужбе, никакве жалбе; на Нићифоров захтев, она предаде чак и своју ризницу, изјавивши само жељу да јој оставе на слободно уживање њену палату Елеутерион.

Насилник обећа све што је она желела: он ју је уверавао да ће се целог њеног живота с њоме поступати „како приличи једној василиси“. Али је брзо заборавио своја обећања. Стара царица би удаљена из Цариграда, и прогнана прво у манастир који је била основала на Принчевском Острву. Али је и ту изгледала сувише близу. Новембра месеца 802. г. и поред оштрине ране зиме послаше је на Лезбос; тамо су је чували под добром стражом и издата је забрана да јој се нико не приближује: толико су се још бојали њених смутња и њеног упорног славољубља. У том заточењу она жалосно умре, августа месеца 8083. г., напуштена од свију. Њено тело је пренето у манастир на Принчевском Острву, а доцније у Цариград, где су је сахранили у цркви Светих Апостола, у гробној капели гле је спавало толико царева.

Побожној и православној владарци, царици Ирени, црква је све опростила, чак и њене злочине. Византиски хроничари њенога доба зову је блаженом Иреном, новом Јеленом, „оном која се као мученица борила за праву веру“. Теофан оплакује њен пад као катастрофу и жали за годинама њене владе као за временом ретког напредовања. Теодор Студит један светитељ, обраћао јој се најнижим ласкањем, и није нашао довољно одушевљених речи да нахвали „предобру владарку“, „тако чистога духа, заиста свете душе“, која је својом побожношћу, својом жељом да угоди Богу, ослободила свој народ ропства, и чија су дела „сјајна као звезде“. Историја дугује Ирени мање милости а више правде. Можемо разумети, и, ако хоћемо, оправдати заблуду

65