Vojin

220

ВОЈИН

Заповедник у Игалији бејаше тај проницателаи и пс.1иии дух, ноји је умео назначити цел>, иоју је постнћи требало, и обележити границе, које се прекорачити несмеју. Закони од 1796 и 1797 (с1е Гап V е1 (1е Гап VI) написани по његовом духу, престављали су једио цело, које је нриличило и за мирно и за ратно доба. Па иако су ови закоии важили само за мирно доба, опет консулн су наредили, да војнички судовн суде војницима и у рату дотле, док се друкчије незаповеди. Ови закони, упражњавани 60 год., показали су, да су одговарали војннчким идејама, да се њихова сгрогост и брзина у суђењу саглашавала са духом народне војске, и да су престављали сигзрност, коју људи хтедоше наћи у војничким судовима. Мећутим била је гхогрешна организација у самој установи известиоца и владиног комисара. Известилац, који је канцеларијске послове вршио , којн је свакојаке испите чинро да дозна кривицу оптуагенога, и имао је задатак, да при дебати састави доказе за време судског ислеђивања и да на видело изпесе кривицу опгунгенога. Ова солидарност, која је постојала између улоге испитаоца и јавног тужиоца (које је био сам старешина), није постизао никакву известиост, да истима преовлада над предрасудом и партајношћу; и како је општи закон оделио кривичне парнице од радње јавног министарства, одма су паметни л»уди прадлагали, да се нета разлика уведе и у војничком суђењу. Иако се лако могло овом угодитн опет тек после 40 година обнародовао се крнвичан закон, који 3 Маја 18'18 године донесе организацију војничких судова по општкм начелнма општег праиа. И јесте истина, да се кор и с т н е с т в а р и т е ш к о д о п у ш т а ј у , а х р ђ а в е в р л о л а к о п р и м а ј у. Овом оргаиизацпјом, која ни у чему није пореметила законе републнке, консулства и царства, по-