Vojin

256

ВОЈИН

ница треба да се писмено води; и за образац усвојили су: суђајско ислеђење, испитивање туженога, сравњивање сведоџби, суочење туженога са сведоцима, закључења местног или регимеитског мајора, вршиоца парнице и заступника краљевог: потом су усвојили вид суђења са овим непроменљивим речма: „прегледано војничким судом, парница вођена изванредно у име итд." Цео овај судски поступак није износио ни један лист, па био окривљени подчињен обичиом или изванредном испиту; средсгво које се употребљавало, истина у случанма врло великим, но које је ипак било некористно варварство. Такав је у начелу био судски поступак за војнике и поднареднике у мирно доба, јер се у наредбама пажљиво разликовало мирно од ратног доба. У краљевству хтедоше да дају војничком суђењу ход, који се приближаваше ходу обичног суђења ; ту је било јамства против пристрастности или неразсудности; али да би следствени остали са видом владе, старешина је требао увек да буде суђаја и он је извиђао тужбе и пресуђивао их. Да би се о овоме уверили, довољно је да видимо оио што је доиста било. Пуковници кад су били при своме делу војске, примали су тужбе против војиика њихових, за сва дела, којасуони починили, па била та кривична или војничка преступлења. Кад смо о судовима говорили, видели смо, да су тужбе приватних лица искључнво извиђале грађанске суђаје. Тужбе за дела војничка биле су дакле подчињене оцени заповедника. Кад су регименте биле у гарнизону у месту, онда је губернатор или заповедник краљев, или ОФицир, који је заповедао тим местрм примао тужбе и о њима одма судио. Акосуови ОФицири, који су имали суверенску и њ<тових пред-