Vojin

тлктикл

23

в. Фуражираље. Кад мартирајућа војска кантонира, Фуражирање ће се Ј 'потре5ити само ондп, кад- обитаоци своја обиталишта бојећи се пепријатеља оставе, као што је било 1812 у Русији и 1814 у Фрапцуској. Кад иак војска бпвакује, правило је, да се Фуражираљем раии, и то услед близости пепријатеља, јср тада смо прииуђепи своје силе колико је впше могуће концеитроватп. Фуражирање уиотребиће се и онда, кад се повећа војска изнепада и неспремна па пут крене. Ова.ј начип пабављања ране за војску врло је штетап но земљу, јер се често обраћа у право пљачкање и отимање, а врло често подпомаже и падање морала у војсци, јер војпици имају прилике, да заставу своју оставе, дпсциплина слаби и војници се свакојаким не баш нужним стварима обтерећавају. У таквим ириликама енергија и делателност старешина долази у искушење. Задња. оделења већином трпе оскудицу; јер редко да што могу још за себе наћи тамо, к\ т да је војничка нога пре њих прошла. Из свега овог види се, да је Фуражирање врло несигурап начин и зато врло је нужно, да војска увек при себи има неигго ране како би се осигурала од хрђавих последица несретног случаја. Сваки војник носи са собом за неколико дана што му је најнужније од ране и само у крајњој нужди и на особиту заповест старешине сме је потрошити; али првом приликом опет се то мора попунити. Л.еб, пиринач, зоб, ракија и со, го је као по најнужније за рану. Ракија је нужно зло , јер обично прости