Vukova prepiska. Knj. 2

654 КПЕа мило ОБРЕНОВИЋ ~

не пређу у другу школу (нити је учитељ за њу био преправљен), него и ове године почну учити оно исто, што су и лане учила; пролетос пак око ускрса отиде Исаиловић с Милошевом децом сасвим у Пожаревац, а у школу на његово место дође други (подобро ћанут) учитељ из Новог сада, који сад управља великом школом по својој вољи. — (Исаиловић је после неколико месеци отпуштен од Милошеве деце и враћен у Београд, но више није учитељ, него су муу типографији дали некаку службу).

'") Да су им макар каки учитељи, опет у данашњим опстојатељетвима у Србији (у друштву са Отојаном Симићем и осталим онаким дворанима) више зла, него добра морају научити. Старији је син (и наследник) Милошев, Милан-бег, коме ће бити 18 година, већ тако покварен, да ништа од њега бити не може: већ пружа руку првим чиновницима, те га у њу љубе, а он ји људски ни погледати не уме; како му се најмање што против воље догоди, прети, да ће ударити 50 батина или главу одсећи; а ја сам га лане у Београду гледао и слушао, како се маторим људма и чиновницима у очи подсмева и спрдњу с њима збија. Ја сам 1829. и 1880. године говорио Милошу неколико пута, да се избере неколико чиновничке и други знатнији људи деце, па да се с његовим синовима пошаљу у Петерсбург на науку; но све узалуд.

2) Будући да је Милоје Ђак, који је у почетку 1825. године с наијом Омедеревском био устао на Милоша, знао помало читати и писати; зато се онда у двору Милошеву говорило (а може бпти и сад да се мисли), да тиколе не требају никако, јер учени људи буне подижу против свога правитељства. Милосав пак Лаповац предлагао је јавно у то време, да се побију сви, који знаду читати и писати: а кад му је неко рекао: „Па шта ћемо онда без писара2 како ћемо „купити порезу, и јављати један другоме којешта 2“ Он одговорио: „Џорезу ћемо резати у рабош, а кад имам што коме да јавим, ја ћу „му по момку послати јабуку — и поручити му оно, шта имам да „му јавим“. —

5) Не само што је Милош од неколико година ортак са свима, знатнијим марвеним, а особито свињским трговцима, него је с некаким Чивутима из Каравлашке и солану трговину са свим себи присвојио, тако, да други нико не сме соли ни од куд у Орбију донети (а. ко би се уватио да је донесе, онај не само што мора се изгубити, него још и глобу платити и казњен бити). И сваки му дан трговина све милија бива. Од пре је био само ортак са свињским трговцима, а сад не само што сам собом свиње купује и продаје, него се приповеда, да је ове јесени у Ресави и у наији Пожаревачкој од некаки трговада, покуповао на силу капарисане свиње, па ји сам собом продао демунскоме трговцу Димитрију Џетровићу. Тако чујући, да се на шешарицама добро добија, био је летос издао заповест, да ји из Србије у Немачку нико не сме носити, мислећи, он сам њима да тргује: но јесенас, може бити због овога писма, рескаје се опет, и допусти, да ји купи и носи ко год оће, али за свако сто ока да се мора платити њему две цванцике ђумрука (тако ће, по рачуну Земунски трговада,