Vukova prepiska. Knj. 3

660 додАЦИ

Л, МУШИЦКИ —

Благородни Г-дн Раттманстер, Љражаншји Џрзатело!

Вама в ббдно положенје мов по већон части познато. Већ е 16. м-цн прошло, како понаву уничиженји и поруганја на плећима носим, како удручителнфише окове трпим. По великом повђренпо моем к вама и пространије и открнвеније ћу с вама говорити.

Већ ев очевидно и сунца аснје, не само мени, но свима, коима е положенје мое совршено познато, да суду, при грозном присужденцо противу мене, нје толико бло пред очима изглажденје дугова монастнрски, колико уничиженје и истребленје мене самог. Знам дух и срце предсћдатела, знам и очима видим — нђ%гову ужасну ненавист. — Опредђливши тадно мене и из самог монасткра, и даже и из Епархије истерали и у М. Ковилђ премфстити, да бе к том намђренио без свое компромтесје пред свђтом дошао, но акида е к тому принуђен бно ва мое ново изступленје, тако ми е тђене границе присудјо положенцо мовм, да се могао амачно надати, да ћу и л прескочити. Зато е грозном присужденцо грозији придатак ( ) приложио, да, ако каквим год дбиством прекорачим положенне ми границе, консјетортум има власт мене неотложно у друга кош год м-нр преместити. 1 сам то безчеловфчно намфренје таки при сообценцо сентенцје примо, и положло сам себи тврдо правило, дан мојоћ последнђом погибели од мое стране повода не дам. Видећи он, да сам се н судби мојом совршено предао, и да му не може за руком да дође нфгово намђренје, а он стане другим говорити, да ми совђтујо, да идем у Ковилђ. — Тако е говорјо пређе 6. м-ц6 Г-дама Обристлаћтнантима Новићу и Ранковићу, кад су му за мене долазили; тако в последнљи дана м-ца Октовра Давидовићу, Новинару, говорјо. —

Садашињи Администратор Монастнра, Архимандрит Крестић крушедолскии, кое зналоћи (вЂроатно) намђренје мог Благодба, ков подкуплви од калуђера Парвенја, кои се, по обећаном му отличло, нада, по изгнанцо мом, Игуменом овде бити, попусмо в и тог Парвеша и Намбстника, да мн ну