Vukova prepiska. Knj. 4

176 ВАСИЛИЈЕ ПОПОВИЋ

[Споља :| Благородному Господину Вуку СОтеф. Караџићу доктору Философјв и више учене друштва члену у Земуну.

(Напомена Вукова:| Одговорено 5. Јануар. 882.

[Орит. у арх. 0. Б. Академије бр. 8085]

62.

Високоблагородни Господару Васо, мени љубезни и високопочитајеми!

Ја сам се надао, да ме ви каким повољним писмом обрадујете и тамо приближите, а ви сте ме писмом вашим, писаним на бадњи дан, још даље од вас одбацили. У овоме писму ви кажете, да се жеља моја прије испунити не ће моћи, док се ја сам Њ. Св. не представим п устмено не искажем узроке, који ме к зактевању познатом побуђују; да сте ви свакојако гледали, да се жељи мојој, без доласка мога тамо, удовлетвори, но залуду, јер је страна опозиције третежнија; зато да ми ва сад ништа друго не знате одговорити, него да дођем у Топчидер Њ. Св. на састанак, и жељу моју пред ноге Њиове да ставим. А и не знам, каку би особиту важност ту имали узроци '

Љубезни пријатељу! Ја никаки важнији узрока немам, од оније, које сам у писмима к вама и г. Давидовићу навео, тако ако они ништа не помажу, ни други неће помоћи. Ја немам тамо ни с ким никакве парнице, да доводим узроке п да се препирем с опозицијама; него од Њ. Св. тражим милости. Ко милости тражи, ономе слабо узроци помаљу, а ко даје, ономе су највећи узроци његова воља п срце. А ова жеља моја није јучерања, него је позната како Њ. Ов. тако и вама, још од 1821. године. Из овога свега мислим да ћете и сами признати, да ни најмање није нужно, да ја овога посла ради, овако сакат, болешљив, у ово доба године, преко оваки вода идем у Топчидер на састанак, кад ви са свим трудом вашим и с дојакошњим писмима мојим, не можете