Vukova prepiska. Knj. 6

ССРУТ.

ЈАКОВ НИКОЛ, РАДИЧ“

Ваше Високородије, Мплостиви и високопочитајеми

Тосподине!

Стефану Кеивковићу, који је лане, негде око ово доба, ту у Кишињеву умрђо, дао сам ја 1812. године 50 ћесарски дуката у зајам, на које од њега имам и облигацију. Јанићије Дим. Џурић казао ми је, да је покојник овај дуг и у тестаменту назначио; зато се усуђујем вас, као тутора деце покојнога Живковића, покорно молити, да ме научите, како би ја те новце најлакше примити и вама облигацију предати могао. Јоште два месеца ја се мислим овде бавити, а после намеравам полазити у Беч; за то би, по моме мњенију, најлакше било, кад би ви међу тим изволили писати у Србију Јанићију Димитријевићу, да ми он, или непосредствено, или преко свога зета, Цветка Рајовића, садашњега директора, Београдске полиције, те новце положи и од мене оригиналну облигацију прими; ако ли то не буде могуће, а оно вас молим покорно, да бисте изволили новце послати у Беч Росијско-Императорскому посланству, да ји оно, примивши од мене оригиналну облигацију, мени преда.

Исти Отефан Живковић остао је мени још млого више дужан од новаца, које сам му у Бечу 1814. године узајмио; но будући да на то облигације немам, зато вас молим покорно, да ми јавите, није ли штогод или од Живковића или од жене његове и за овај дуг у тестаменту назначено.

1 Упор. напред стр. 49.