Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

174 == 5

прети смртном казном ономе који би против цара дигао побуну. И ту је грчка реч хабоскосс преведена далматинским изразом коумбанја (сотрагта).")

У претресеним главама СС (В—7, П0—4 и П—5) налази «се доста јасних одредаба о сваким врстама невере. Зато је „Да у своме првом делу (г. 1349) донео само један члан који спомиње неверу, то је чл. 52. Овај члан претпоставља већ да је невера нешто познато, и говори само о начину одговорности, који важи за сваку врсту невере. Циљ је чл. 52 да ту казну ограничи само на кућу (на ужу породицу) кривца, да искључи брата и оца, ако су одељени од кривца“). Брат одељен од брата, отац одељен од сина — то су појаве које можемо чешће наћи у византијском, не у српском правном животу тог доба: Тај члан који се налази између чланова о властели, можемо сматрати као неку повластицу грчкој властели и властели српској, која се већ води за византијским начелима.)

Други део ДЗ. из г. 1354 спомиње на два места да се неки важни злочинци кажњавају као невљрникб (чл. 140) и као прљбљелецље (чл. 142). Без сумње мисли се ту на СС. П—5, где је између разних врста невере споменуто и пребегавање непријатељу.

Из података о деспоту Томи и о кнезу Лазару видимо да су они обично невернике кажњавали ослепљивањем и осим тога „распом“ или прогонством.“) Не видимо у тим податцима противуречности византијским наредбама, јер треба се сетити да византијско право није радо извршивало своје претње смртном казном и често јету казну замењивало ослепљивањем

или одсецањем руку.)

- 5 СЕ. в=7, 2: = Ргосћ. ХХХИХ -10.

2) Нов. Зак. 179 — уп. СС. Т—4, 4.

3) Из босанских повеља тог доба видимо да су поједине баштине давано понекад са изричном напоменом да имање припада само дотичном властелину, не његову брату (Соловјев, Од. Сп. [58).

8) () деспоту Томи в. Гласник ХЛ, стр. 247, 259. О кн. Лазару вели летописац: „Вњ лбто 6882 расипа свети кнезђ Лазарђ жоупана Николоу и ослбпи его“. Чај. Рат. 74 (на то је место већ обратио пажњу. Ф. Зигељ о. с. р. 129). Као алузију на казну невернику можемо разумети и тобожње речи Милана Топлице на Косовом пољу: ,Сад сам ти господине кнсже Лазаре, неверник, јер јунак десне руке немам“. Милојевић, Путопис, !! 830.

5) У босанској повељи г. 1432 говори се ипак изрично да је за неверу „достоино племенитимђ лоудемђ главе одђсићи и од нихђ племенљшине оузети“. Нов. Зак. Сп. 338.