Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

178

је за раскид брака.) Као убиство кажњава се не само тровање, него и израда отрова, продаја отрова и чување“) Кажњава се и свако давање еликсира, којега је последица била смрт. Ако је то било злонамерно, кривац кажњава се смрћу; ако без зле намере (еликсир да затрудни бесплодна жена), кривац кажњава се затвором.3) Прогонством и распом кажњава се израда љубавних амулета“)

Те многобројне одредбе о врачарству и тровању у (66: потпуно су исцрпели тај одељак о општеопасним кривичним делима. Зато није ДЗ. имао много да дода тим законима.

Само у чл. 20 говори ДЗ о једној специално српској празноверици — о спаљивању тела вукодлака. То раскопавање гроба и спаљивање тела дефинише се ту као „влрховство“. За такво врачарство прети се селу глобом вражоде, а попу — расчињењем. --

Најзад, чл. 109 ДЗ. доноси општу одредбу о кажњавању „мађиника и отровника“. Та одредба има смисла само у вези са СС. Она чак и не одређује казне тим кривцима, него упућује на „Законик Светих Отаца“, без сумње на (Сб овце смо у гл. М—2 нашли заједно одредбе о врачарима и отровницима.) Тај чл. 109 изгледа чак сувишан после исцрпних одредаба СС. Држимо је његов смисао у речима „најде облично“, — примена строгих казни византијских мора да се врши само у случају да је нађено лице, согриз денсн).

Ипак од значаја је да су и неке редакције Душанова доба држали тај члан 109 за сувишан. Он се налази само у Струшком препису (и у зависним од Струшког— Призренском и Раковачком). Сва остала 7 преписа старијих редакција

(ХК Ш; Б-Б-А и Ст.), као и сви преписи новијих редакција

1) 86 2,46:

» С2. м—,9 = Ргосћ. ХиХ, 77 (ех РПза. ХРУШ,8, 3) = Натш, УМ, 10, 2. 3 СС. м—2 7, 106: 11.

+ СС, м—, 12 = Ргосћ. ХУХ, 78 (= Ва. ХУЦ, 44) = Нагт. МГ, 10, 3. 5) То је већ приметио Новаковић, Зак. 212.

5) Треба се сетити да су на Западу вештице обично кажњаване без согриз дЧенсн, само по признању, изнуђеном тортуром. Зато има права Новак. кад вели „Унесен је (чл. 109) без сумње с намером да опомене на савесну примену, из страха да претерана ревност не би злоупотребом чинила (Зак. 213).