Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

38:

Највише је урадио за проучавање ДЗ. Флорински г. 1888.) Он је први лично проучио све познате рукописе; први је поклонио много пажње Струшком и Атонском препису, пронашао је и два нова рукописа — Софијски и Загребачки. (Он је сасвим тачно приметио да се најстарији и најтачнији текст ДЗ налази у Струшком препису, да је томе тексту врло сличан и текст Призренског преписа, који изгледа Флоринскоме да је писан у ХМ веку. После тога дошли би Ходошки и Шишатовачки (скраћена ред. од 130 чл.), Атонски (175 чл.), Бистрички г. 1444 (184 чл.); те версије изгледају да су постале у ХМ или ХИ в. У |

Много су млађи Раковачки препис, Раванички (ХИП в.) Софијски, Текелијин и остали из ХУП и ХУШ века.) Та је подела у главноме тачна, и те се поделе у главноме придржава и Ст. Новаковић г. 1898.

Ст. Новаковић поклања нарочиту пажњу Призренском препису, који он сматра (као и Струшке фрагменте) за најближи оригиналу. У Струшком и Призренском препису запазио је Новаковић оригинални облик царских наредаба (царство ми), који се у Ходошком и осталим преписима већ замењује индиректним стилом (царђ, царевђ).3) Из тих разлога издваја Новаковић Струшки и Призренски препис као најста„рију версију, најближу оригиналу. У другу групу старијих преписа ставља Новаковић седам преписа: Атонски, Студенички, Бистрички, Хиландарски, Ходошки, Шишатовачки и Раковачки. На чело те групе ставља Новаковић Атонски препис и по њему зове ту версију Атонском. У Атонском препису опазио је Новаковић покушаје систематизације. „Нашао се неко који је умео да схвати разлику међу параграфом и главом“ и састављао је чланке у групе сродније у садржини.

1) У своме капиталном делу „Памитники законодателђноћ дбителђности Душана цара Сербовљ и Грековљ“. К. 1888. стр. ХИ --491 -- 225 -—– ХХХИТ. Флорински доноси податке о 16 рукописа, од којих је 10 проучио лично (у Москви, у Прагу, у Загребу, у Београду = у Софији).

2) Флор. Пам. 266—7; уп. оцену од Љ. Стојановића у Отаџбини, ХХ! (1889), стр. 443—449; још је о томе питању писао Д. Мијушковић у „Српском Прегледу“ 1895, стр. 145—149 и он је узео Призренски рукопис зе онај „који се највише приближује оном непознатом оригиналу“.

5) На ту чињеницу је први обратио пажњу Флор. Пам 195—196, при упоређењу Струшког, Призренског и Ходошког преписа.