Zbornik radova

Односи између воде и шумског екосисгема су разноврсни и многобројни. Са становишта водопривреде најзначајније је отицање (површинско, подповршинско и подземно). Разарајући захвати могу трајно да оштете како шумски екосистем тако и природну циркулацију воде. Хидролошки циклус и улога шума у њему Кружење воде у природи је последица деловања сунчеве енергије, која се добрим делом троши и на испаравање воде. Утврђено је да се од кише пале на земљину површину у атмосферу путем испаравања враћа око 62% воде. Преостале количине атмосферских падавина доступне су за неку врсту коришћења. У процесу копненог кружења воде вегетацији припада веома значајно место, те и шуми као најзначајнијем делу вегетације. Ова спознаја датира од најстаријих времена. Током историје систематски се истраживало како би се проверила зависност између пустошења шума и водопривреде. Улога шума у процесу отицања огледа се у спосооности шуме да задржи велике количине воде. Наиме, шумско земљиште има повољне водно-ваздупше особине, тј. има моћни максимални и ретенциони капацитет (има довољно простора како за гравитациону тако и за капнларну воду). У таквом земљишту крупне поре омогућавају брзу инфилтрацију падавина чиме се спречава површинско отицање, па се та гравитациона вода постепено и релативно споро потповршинским и подземшш токовима придружује површинским токовима не изазивајући ни поплаве ни ерозију. Особина макропорозности (капацитет за ваздух) шумског земљишта сагледана кроз бројке изгледа овако; са капацитетом за ваздух од 20 запремшских процената. биће привремено акумулирано 1 000 m воде no I ha, или 100 mm падавина по 1 tri . Да лн је вода неисцрпан ресурс? Природни ресурси представлзају материјалну основу за обезбеђење елементарних животних потреба савременог човека. По својој природн деле се на необновљиве и обновљиве. И док је искоришћавање необновљивих ресурса, као “коначних”, у свету већ интерпретирано и прогнозирано катастрофично, егштет обновљивости потиснуо је ове друге, неоправдано, са листе угрожених ресурса. Управо, дуготрајни експлоатациони однос, праћен непрекндним ремећењем екблошке равнотеже, уништава све већи број елемената обновљивих ресурса, успоравајући темпо и степен њихове регенерације. Тако земљиште, шуме, воде, станишта и ловишта рибе, генофонд и биодиверзитет, рурални простори и пејзаж (као неконвенционални обновљиви ресурси), постају само “делимично обновљиви . Уђемо ли дубље у анализу обновљивих водних ресурса, схватамо да

Број 16

Зборник радова