Žena dvadesetoga veka

12

посветовњачио толике тековине манастирске, што ве нису одупирале неутралисању школа и болница; што су равнодушно трпеле развод брака и чак му се радовале; што се нису удружиле гомилама с друштвима за мири за међународни суд. Све су то ствари крупне, на које се ја могу и вратити; али у овај мах ја се бавим и ситницама које су најситније, а које су, у самој Он ри) само платно живота. Жеене су престале бити, у својим салонима, суђаје укуса и делиље лепога гласа; и у својим кућама, код својих мужева и своје деце, овлашћени апостоли морала. Оне су пустиле да им се кида парче по парче, од управе у породици. Па и у самом првом васпитању деце, нв гледајући на све њихове муке, које подносе напоредо о учитељима, оне данас заузимају тек друго место; управа им је одузета чим оне не могу изабрати свом детету школу у коју ће ићи, и учитеља који ће га учити. На сваком ступњу друштвених отуба људи живе за себе, а жене за себе, деоба је тако оштра, готово као у свету источном, сва је разлика овде што нема Фереџе ни решетке које су, и на самом истоку, само знаци за затвор. То је погрешка мужева, рећи ћете ви; али је то погрешка и жена. И можда је нарочито погрешка жена. Ми омо људи хтели поћи, али нас нико није ни задржавао.