Žena dvadesetoga veka

52

наказа варошка. Криво ми је, ако помислите да сам ја пријатељ ових нових нарави.

Ја у опште желим да сваки врши службу за коју је подобан; желим да сваки милује своје стање, и да се поноси њиме. Желео бих да се сваки човек уважава не за лепоту или "достојанство своје службе, него за начин како он њу врши. Ја волим сељака радника, него варошанина лења и расипача. Ја веома уважавам марљива и вешта домаћина који своју радњу води као што вешт крманош кроза стене проводи свој чамац; али кад видим да кућом управља кака ленштина, какав ветропир, или глупак, ја тада велим да је за кућу срећа отрести се такога домаћина, а и за домаћина који има руке да их метне на какав посао гдегод за надницу. Кад пмам пред собом вредна, честита надничара и глупа домаћина, свакад ћу више поштовати онога првога него овога другога.

Исто је тако и са сељанком која се повароши о којој сам говорио мало пре, ја држим да се она упиње из све своје снаге да себе што већма унесрећи. Она више није сељанка, пошто се већ не носи као сељанке, и не врши њихове дужности. ој завиде и презиру је оне које је оставила. Од стотине она има деведесет пута изгледа да за ту своју таштину