Žena i čovek : pripovetke

46 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Она је ово Филипово недолажење примала као избегавање, као омаловажавање за себе и осећала се увређеном до дна свог целокупног бића.

Ипак се надала и чекала.

Али кад стиже последњи дан Филиповог боравка на висоравни, она се тако препала од неког тамног предосећања могућности његовог изневерења да је целог дана била као ван себе. И онда, не могући више сносити овај велики страх за своје целокупно задовољење, баци и последњу трунку обзира и полети кући у којој је Филип становао.

Њеним доласком Филип се необично изненади. Покуша одмах да је испрати из куће. Мољаше је, заклињаше да га остави, али она не хтеде да га послуша. Он се бранио, молио је да изађе, да чека до ноћи, да ће те вечери сигурно доћи...

— Кунем ти се свим, свим: доћићу. Оставио сам то за последњи дан, јер сам мислио да твоји неће пазити последње ноћи та:о као што су пазили досада.

— Доћићешг — запита га она најоштрије што је могла.

— Кунем се! — одговори он и онда је испрати до врата, па како она одмицаше, гледаше за њом сав у чуду. 6

Мако је пре овога случаја много слушао о чудним односима жене и човека на овим висинама, половину тога ипак није веровао, али сада, према овом доживљају, њему све остале приче изгледаху бледе и безначајне.

Пратио је погледом све док се није изгубила између кућа и вртова, затим се занесе мишљу у ову будућу, прву своју „брачну“ ноћ са овом чудном сеоском лепотицом, али никако није могао да је себи престави како ће она у стварности да изгледа.

У вече пак, тек што је насеље било заспало, Филип се извукао, полако, опрезно, из своје куће, страхујући непрестано, да га неко не опази, те крену према кући Катичиној.

ПН

и авенија РАИ би

а ата

=== 3и пватиавна о _ а.

и | |