Žena i socijalizam

92

(Ова жалопојка садржи и нехотице признање да су моралне везе у данашњем браку тако слабе да само најјача принуда одржава супружнике у заједници.

Како је сад лакше склапање бракова изазвало брже нагомилавање људства и како је у новој ери џиновски развитак индустрије створио многе, раније непознате друштвене недаће, то се и сада, као и у ранијим периодима, поново појави зебња од пренасељености. Доцније ћемо показати шта значи овај страх од пренасељености, показаћемо његову праву вредност.

Међу онима који су патили од ове бојазни и због тога тражили ограничење слободе брака и настањивања, нарочито за раднике, налази се и професор Ог. Адолф Вагнер. Он се жали да се радници жене и сувише рано према средњој класи. Он и други са истим погледима превиђају само то да људи из средње класе тек у старијим годинама доспевају до положаја који им омогућава да се ожене према себи. А ово уздржавање надокнађавају проституцијом. Ако се отежа и радницима брак, они се упућују истим путем. А тада се не треба жалити на последице и запомагати због „пропасти наравствености и морала.“ Исто тако не треба се бунити ако људи и жене, пошто оне имају исте нагоне као и људи, живе у недопуштеним односима ради подмирења свога природног нагона и кад ројеви ванбрачне деце притисну вароши и села. Погледи Вагнера и другова противе се и интересима буржоазије и данашњем економском развитку, коме је потребно што више радних руку да би имао довољно радне снаге за конкуренцију на светској пијаци. Ситничарским предлозима, који одговарају најкратковидијем филистерству и назаднаштву, не лечи се зло времена. Ниједна класа, никаква државна власт у почетку 00. века није више довољно снажна да би могла задржати или спутати природни развитак друштвени. Сваки се такав покушај завршава неуспехом. Река развитка је тако моћна да односи све препоне. Лозинка је: напред, не назад; сваки онај који још мисли на заустављање, биће прегажен. ;

Пе ан

је Бувина