Žena, Feb 06, 1920, page 10

96 ЖЕНА

број 65. Кад ону суру кућу притисне густа магла, кад хоће да се појави нека несносна чежња, жудња, неки тешки нерасположај, неко тек запита: А јелте, г. Стево, да ли сте ви кад год посматрали и запазили како гђа Александра стоји у црквиг Или пита: А како, г. Стево, гђа Александра облачи папучегИ да ли она то као друге жене А он каже: Како да нисам посматрао и како да нисам запазио2 И наравно, не "чини она то као друге жене. И онда из његових усти излази гђа Александра, као с мишљу и персоном, жива, ми је гледамо како стоји пред нами и моли се у цркви богу или облачи папуче. Наравно, не као друге жене. Јер вам сад ево по трећи и последњи пут кажем: Нема, нема, нема и опет нема, нигде нема и није никада било и вечно неће бити такве жене, као што је госпођа Александра. •

Али још нико није имао такву жену, а да му богови не позавидеше на њој и да му се вештице не "осветише. Тамо у Стевином рају биле су две змије, две бестије обе у жутим ципелама. И кад су једном били на само без госпође Александре, она старија бестија згази г. Стеви на ногу, као случајно. А у исти мах као случајно изрекоше и њена уста једну реч противу гђе Александре. И опет каб случајно ухвати се за своје велике златне минђуше. А њему дође тешко, тако тешко, као да га удари капља сред срца жива и рече:

— Она прашина по којој згази Александра диже се у небо као дим Аврамове жртве и више вреди од свију златних минђуша. И сада би оној бестији, као да је удари копље.

А месец дана после тога седео је г.. Стева на оптуженичкој клупи, а против њега су сведочиле оне две „бестије“. Једна је била у шеширу и капутићу од камилине боје, перо на шеширу и сукња беху плаве боје, Као да је сад гледа. Она друга сва у бело, као да ће у гроб или на венчање. Обе у жутим ципелама. И оне се заклеше на крст и евангеље, не То да је г. Стева увредио њих, него да је увредио државу. Заклеле се и не уздрхташе. Зато су бестије. Тада

%