Zenit

кральевских министара. То ]е срамно, срамно, срамно! .. А у венац твоје демократе)« и твоЈе правде, ево још један неувео цвет, Србвјо: када су хтели револверима да ме убвју 9. јуна 1924. у моме стану у Београду Једгм секретар Мвнисгарства Унутрашњих Дела са још Једнвм својим помагачем на моју писмену доставу Варошком Кварту и на моје усмене жалбе Министарству, ниједан се орган пренуо није, ниједан се параграф пробудио није. Закон ce je укочио беспомоћан за мене и за моју жену, ко]я смо пред навалом двају разбојнака, закључани у соби, прежквели илијаду најсрамнвјих псовки и клевета—уз једну кратку вечност самртнога страха. Та шта je за једзн лесников живот je ли!? А када сам ти месецвма нудио своју радну снагу само за кору хлеба н ништа више, ти си с презривим осмехом увек окренула главу од мене. Гладан сам молио бар добру реч a обећање, Јер нисам могао платати твоје љубави. Тн си увек пролазила оглушена крзј мене радника в глэдника, нафракана као парашка кскота. Твоји су се слугани само смешили a твоји полтрони трљали су дланове. Тако данимэ, тако месецима, савладан од глади, ja сам се грчио пред вратяма твојах каљавих мвнистарстава, плакао сам од горчине и неправде у затвореним кабинетима, падао сам у крило твоје тврде београдске калдрме. A ja нисам био сам. Joui нас je било. И још нас има... Хвала ти Србијо лепа!... Да се разумемо: ми нисмо Турци који тражимо златне дукате и сребрне дарове, за наше радове духа и мисли. Н;! Али ми нећемо да будемо нити твоја рајз, која треба да плаћа данак у крви и данак у глади зато, што изграђујемо културу твоје будућности, з;>то, што смо работници твога напретка. Мя нисмо ни хришћански романтици прошлих столећа, ни потомци самозваних кнезова или светаца. Ми се никако не одричемо живота на земљи, јер за љуце други не постоја! На част вам било „царство небеско“! ja отворено довикујем: не! Ми нећемо да цркнемо под ударцнма твојах некултурних министара и твојих оолитичких кабадахија. Ми тражимо; да] већ једном да се жнве а не само да се умире, Србијо!... У једној тужној прилици, један твој активан министар дочекао ме je с овим речима „суђено je генијалним људима да гладују у овој земљи“. То није била само подвала, то je био ултрацинизам, на који ja тек данас могу да одговорим ; мора, и за нас мора бити места! На овоме свету ми хоћемо живот пун живот живот људски, који нам према нашој снави и нашој способности припада. И само на овом свету, ми ћемо се сввм средствима борити за свој голи живот и за овај свет. Буди спремна Србијо, јер у нашим груднма још дуго ће буктати несагориве ватре наших страдања, ваших понижења и безбрсјних неоравди, којима смо силовани од 1914. 1918. и од 1918. године до данас. Да, моји дивни земљацв! Силовали сте моју широку душу, мој човечји понос, моју чисту савест и јасну свест, мој нов песнички лет моје девичанство поштенога рада, који припада сейма људима, па и вама. Зато je ово мој први одговор на све ваше клевете, сейма од Триглава до Солуна. Ово je моја нужна сзмоодбрана против безобзврног силовања мога мозга и свих мојих осећања. Сзмоодбрана je право свакога човека на чвји се голи живот злочиначки насрће. Ja се с правом буним јер буна je оснобно иљудско право сваке неправде, сваког понижења. Буна и сзмоодбрана, то су дужност и право сваке везависне мисли, сваког новог лесника и сваког гажсног човека Гласно и јасно: протестујем! Скидам са себе све срамне клевете и подвале, с којима су ме насилно огрнули твоји саможиви сисавци и такозвани хуманисти, не могавши ми навући ни мртвачки сандух ни лудачку кошуљу. Протестујем ! Србвјо, бацам теби у образе прљсвиплашт и смрдљиве пелене твоје бедне деце. Протестујем! Протестујем! Ja протестујем али не судим и не оптужујем никога поједвначно. Као зенвтиста песник, сгојсћа ван свих политичких странэка ja сам изнад свију класа, јер не признајем класа. Има само људи и нељуди ! Свисте ви за мене једно нељудв! А сви заједно сачињавате оно тужно балканско вретено што се зове Србија или Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. И зато Хвала ти Србијо лепа!...

Београд, 1925.

Љубемир МИЦИЋ.