Ženski pokret

Лили је балету донео нову епоху преплићући га с опером. Први такви покушаји су „пострадали“ као „Светковина Баха и љубави“ (1671). Сиже од Квинола, музика од Лилиа. Играње сасвим подређено лирско-музикалном делу. Игре уплетене у те комаде назваше дивертисман, или светковине (fetes). Он је увео и бржи темпо у игрању! Дотле су и богови, пастири, фурије, анђели, циклони, играни истим тактом и на исти начин. Али нему игру балетског кора увео је он први, по угледу на кор античке драме. Његови балети беху ритмичко-пластичке пантомине, ванредног дејства. Сваки акт тадешњих балета састојао се из 3,6, 9 па и 12 појава, састављених од једног или више кадрила или осталих тадашњих игара: Луре, Мизете, Паспије, Тамбурило, Гиге, Паскаје, Сарабанде etc. Играње у опери састојало се из таквих појава (Entre-a) или појединих делова. A није било ни у каквој вези с радњом, већ чисто ради промене а и ради одмора певача. Играчи су глумили своје „струке“ у игрању, и своје нарочите игре. Пекур играше Сарабанде, Дипре Шаконе и Паска. Балон: Појав и Гиге, Блонди: Фурије, Гца Прево; Поспије, Камарго: Тамбурин, Дамулен и Гца Сален Мизете, Пекур, Бошанов наследник, пронашао је жанр, увео га у балет анакреонизам. Дипре пронађе „академску игру“ жанр састављен из лаганих корака и положаја пластичан вид у балету, дачашњи Adagio. Одлике његова играња биле су велика грација и сигурност. Он је импровизирао своје игре доказ колико је технички била лакша игра балета онда према данашњем. Он је играњем у својој 60 години очаравао баш као и у двадесетој. Гца Камарго, Шпањолка (1710—1770) прва се усудила да игра на бини скокове (Entrechat) и увела ципеле без потпетица. Тако исто реформисала је костим играчице уводећи кратку хаљину на место дотада-

шње ужасне кринолине. Дотадашњи ко стим играчице и високе потпетице сметале су правој грацији. Костими играча беху такође претешки, дворски костим с ешарпом, шпадом и алонж периком! За XVIII век епохална је личост Георг Новере (1726-1810.) Ђак је Дипреов. Он је управо творац класичног балета. Новере одвоји балет сасвим од опере и уздиже га до уметничке самосталности. Његови балети су живе радње, дивног груписања, драмског ефекта и савршене машинерије. Грађу је узео из митологије и историје. Радња је подређена игрању. To су обрасци свих потоњих балета, а чувени целом Европом. Гастано Вестрис и син његов Август играли су и усавршили пластички жанр Дипреов. Син је чувен традицијом и снагом. Даље су чувени играчи тога времена: Доберијал, Габријел, Жолио и даме: Алар, Аселин, Ана, Цестрис жена, Гастранова, Кариве и Гимар. Деветнаести вск је триумф жене у балету, кулминациона тачка његова, али његово нагло опадање потом. Балет је своје савршенство достигао у Паризу, у школи Велике Опере. Та кулминација балета бејаше у највећој коректности корака, ставова и њихових синтеза, савршена грација и сливање игре с музиком. To је Француској школи дало прво место у Европи нити је ико досада достигао а камо ли надмашио ту епоху класичног балета. Поред озбиљног жанра Добервала, Гардела и Вестриса развио се и комични жанр. Балет деветнаестог века садржао је више разноврсности, елеганције, енергије и техничких тешкоћа, корака и положаја веома диференцираних. Врхунац развитка балета дају играчице: Марија Таљиони (1864 1884) Фани Елслер (1810 —1884) Шарлота Грип, Фани Серито, Лисил Гран; од играча знатни су Шарл Блазио*) и Перот (учитељ К. Грази). И ако неугодна тела,

*) Жанр Pas de deux са Виргинијом Лаон

Број 4

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 13