Ženski pokret

награђивала. Ја овде додирујем врло деликатан предмет, али y овој слици жене осамнаестога века он ce не може обићи. Сва књижевна, и добар део уметничких дела из тога доба, и све књиге које су о осамнаестом веку писане говоре о љубави, о начину како ce y то доба волело. То je једно од посебних и значајних обележја тога доба; чак данашња, демократска Француска говори још непрестано с благошћу и разнежено о „галантерији“ осамнаестога века. Љубав je y друштву о коме говоримо била много слободна. Породица je једва постојала. Бракови су састављани ради продужења имена. После тога je свако био слободан. Богатство, нерад, жеђ и трка за уживањем, која je последица нерада, узроци су таквом схватању и понашању. Цео je живот био упућен тим правцем. Муж и жена живе одвојено; раздваја их богатство њихових палата са засебним одељењима, раздваја их друштво са његовим вечитим забавама, на којима ce муж и жена морају једно према другом понашати „као учтиви странци“, раздваја их мужевљева служба, која мужа годинама држи y провинцији као намесника, или y логорима, за време честих и дугих ратова. „Они ce никад нису виђали“, вели један посматрач, „никад их човек није сретао y истим колима, никад y истој кући“. С друге стране, развијен друштвени живот, доколица, метали су људе и жене y непрекидан додир. Млада жена примала je младиће својих година, била je слободна ићи сама y оперу, праћена само својом собарицом, што je било горе но да je ишла сасвим сама; била je слободна y својим разговорима, који нису могли увек тећи о суптилним психолошким или моралним теоријама о човековој души. Ако су жене остајале саме, y свом ужем друштву, y доколици „У доколици влада зао дух“, вели Шилер; y нераду „У нераду je почетак свих порока“, веле пословице свих народа, y тој доколици и нераду, оне су такође долазиле на тему која им je била најприроднија, и говориле су, и договарале ce, и наговарале, y истом правцу. Говорило ce о љубави, о незгодама брака (које су стварне), и полако су ce стварали нови морални погледи, градио нов морал, који je, постепено, цело друштво примило. Што je y ранија времена изгледало као тежак грех, почело ce сматрати као грешчица, као ситница без значаја, Војвода де.... жалио ce једнога дана својој ташти на неверство женино. „Слушајте господине“,

106

Женски Покрет

3