Ženski pokret

седнице да критикујемо, да бранимо, да славимо Модерне, да обарамо без злобе, са чистом савешћу, са дражесном уображеношћу младићског самопоуздања. Па после седнице да трчимо Девојачком улицом сви заједно, дувајући y руке, премрзли, само да завиримо кроз замагљене прозоре „Москве“ да видимо наше најдраже. Ми смо знали целог Сиба Миличића на памет, ми смо обожавали Црњанског, ми смо најватреније бранили од стереотипних наставника Растка, ми смо плакали од узбуђења читајући Немире Иве Андрића, ми смо изрекли да je Августин Ујевић највећи наш песник. За нас су уметници били изнад нас обичних људи, изнад наше беде, изнад прљавштина, изнад наших рђавих оцена, изнад улице, изнад свега што je као ми. Ми луди, луди девојчице и дечаци ! За нас су њихови животи интимно били најдивнији, најлепши, најчистији, најплеменитији. И ако су пили, било je некако високо и горко, и ако су бунтовали, било je свечано и праведно, и ако су жене волели, и мењали, било je фино, чудно, отмено чисто ! Ми смо на нашим вечерњим састанцима славили и волели Станислава Винавера јер води и брани Младе, ми смо знали за кундак и хапшење, за прогоне и политичке надзоре, ми смо били изражене феминисте, ми смо мрзели оног Министра Војног што je студенте назвао хуљом ; онда када смо читали Бебелову „Жену и социјализам“ , бранили смо од злостављања проститутке, бунили ce против драконских закона над њима, мрзели салоне, знали Ујевићеву песму Русији као химну волели, волели свим жаром, занесено, младосно, све што je ново, поштено, чисто. Нама je Ујевић личио на Христа, нама je Сибе био најдивнији руски кнез из сказке, a Винавер добар и мио као дете. Ми деца упропашћена и пробуђена ратом, навикнута на глад и рад, нисмо била деца буржоаских салона. Ми смо на седницама бранећи модерне од напада размажене салонске дечурлије која je тапкала за старом песмом, обарали с потсмехом њихове свилене снове Бјељинским: „Ко пева о себи и за себе, презирући гомилу, светину, тај ризикује да буде једини читалац својих производа." 1 ) Ми смо будним оком пратили далеко, непознавајући књи-

1 ) Дела В. Г. Фиолинског. Реч поводом Пушкинове изјаве: „Ми песници нисмо рођени за ваше грађанске метеже, за користи, за битке; ми смо рођени за занос, за слатке звуке и за молитве.“ Превод Пушкинове Мисли из студије О Чехову Г. Dr. Максимовића.

9 и 10

Иза снова

451