Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

— 487 —

и њиово потомство прошло, и какову су награду од Бога примили,

Бич савести!

Кад Милош ослободиоца народа српског од турског варварства Кара-Борђа убије, мислио је да ће тек онда спокојан бити» Но то крвно дело, убити свога кума, свога Вожда; и највећегу Српству персоном, родољубјем, правичношћу и некористољубљем, снагом, храброшћу и славним заслугама Србина, коме не би равна у целој повестници Срба! Ипак не нађе покоја> Сад отпоче борбу» Борбу праведну, и борбу заслужну. Борбу ! Са својим собственим унутарњим рођеним душманом> Кога олово не бије, и анџарско оштро гвожђе не сече! А ко је тај, који се усуди да силног Милоша обеспокојава и мучи» — Тај је јунак у срцу Милошеву врло мајушан — али ипак много силнији од Милоша, и именује се „Грижа савести,“ која га одпоче тако кивно гонити и морити, да није имао мира ни дању ни ноћу, једнако му је крв Карг-Борђева пред очима била! Ноћу пренувши се из сна, сав у дрктавици рикао је као в..! Излазила му је слика Кара-Борђева једнако пред. очи, излазила му је крвава сцена убиства, мртво обезглављено тело, глава одсечена и одерана, млазови пушеће се кумовске крви у разним видовима! Викао је у сну авај! Помагајте 2 Но помоћи није му било! — И тако дошао је до тога да је постао као бесомучан. — Нои ако је Милошатакова мука морила, и ако је толико Војвода, Кара-Борђа, и многе друге одличне Србе дотле побио, а и стотинама Срба на жртву своме поочиму љутом Сулејман-Паши предго, те их је изсеко, а и живе на коље понабијао, опет је жеднио за крвљу бољи и бољи Срба, и није престао убијати једног по једног, најбољег и најзаслужнијег за народ Србина дотле, докле није ол народа српског 1839 године из Србије прогнат.

Међу тим чак доцније, скоро при навршењу две године од убиства Кара-Борђа, једне зимске нопи појави му се у сну целокупан као у животу Кара-Борђе, сав блистајући се као у сунчаним зрацима, па Милошу рече „грешни властољупче, ти се нећеш пре смиршти, бићеш од Бога зло наказан, ако ме из јаме не извадит и не пренесеш У мој дом, у моју шополску задужбину, у цркву свете Мајке Богородице!“ То рече као на јави, подиже се као у небо зрачан, и ишчезе ! Милош тргне се из сна, сав дрктајући од стра, појури у другу собу својој жени Госпођи