Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

— 503 —

други, и из логора у логор. Где је се он појавио, војници српски са војводама охрабљивали су се и добијали у највећој «пасности, што кажу, по три срца, само присуством његовим, рачунали су као извесну победу над Турцима. Његово само присуство српској војски и без помоћи, била је јака помоћ, и без војске, војска. (Он је сам својом персоном сочињавао као неком вишом силом већу војску! Где год је се он појавио, за Србе била је снага и општа радост. А за Турке стра, трепет, и поражење.

Бојева осим напред изложени колико је Кара- Ђорђе са Турцима имао, броја нема, и не могу се исторично описати. Но где је се год он појавио као громом Турке је поражавао, нити му је икакова сила противу стати могла. (Он је волео пре погинути, него и за један тренутак уступити. Са најмањом својом војсшчицом разбијао је и разсипо највећу силу турску; и скоро нигди, ни у једној битки побеђен није, но увек био је победитељ Турака Његово високо тело, његова нелика снага и добра својства, исто су била велика као и његово јуначество.

Поред свију добродјетељи, које су карактер Кара-Борђев красиле, и његау поштовању узвишавале, било је и то у његовом карактеру, да никад случаја није било, да ма кога грубо опсује, као што је то ио већој части обично, код Срба ружан обичај био, а и данас постоји. — Он је здраво мрзио на то, јер такове су псовке својствене Тур: цима 'лупацима и тиранима У његовој нарави била је само изрика ова: „Којекуде. по души га!“ Зашто тако да буде, тако треба да се учини, зашто је тако учинио! Или ако је хтео кога да нашто опомене, или са благоволењем да позове, он је казао: „Еј, моммче2,“ као затегнуто изговарао је, и као да је се на крају два е чуло. Тако је дозиво и саме старе људе, говорећи „момче“ или „ене, којекуде, нутоде момче“ — То су једине честе изреке његове биле, А да се и кад каковим грубим изражајима служио, баш никад примера није било. Проту Ненадовића звао је „Чича Прошо“ као из уважења, и ако је Прота много и у пола млађи од њега у годинама био. Тако исто није се могао лако познати, кад је гњеван или Орижан, увек је једнак био, без да је се љутина или брага његова на спољашноста његовој могла приметити; но једино у тим случајима нокте је на прстима „гриско“ и замишљено ћутао, без икакве суморности. МИ ако је намеру какову на спрам кога имао, да је изврши, он ју је са највећом обичном његовом ладнокрвношћу, у једанпут муњевно иу