Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

— 51 —

„Кара- Ђорђе смисли удат сестру. Одредио од' пмућа сваког" По неколик' у прћију њојзи, Пак и Кошниц добрих пријесада Одвоно у свом“ улињаку И мамци их показао драгој; Овој ти нам' не буде повољно, Што је дому оставио више, КУ том“ подозре, да је и све боље, По прата и негодив криво, Што у вјешта риједко су лоше, Са разницом једва и примјетном Особито л' у пчеларска сина... Усуди се једноч иста бака, Кад' не бјеше син јој Ђоко дома, Промјени све кошнице ћерке За највеће и најтеже друге, Постави их како и стајале, Уздајућ се непознаде Ђоко, Сазнававши у стотини крмач' Колико је оправила која, Које л: јање од које је мајке, Ил тек џа глас ноћу згађав ПУШКОМ... · неуразличи, Та рукама своим оплетена. Други лан је обично пошао Син јој Ђоко прегледати ичеле, Шта му раде, имају ли соли... Ал' допази у хитрије тајно, Осјети се мајчино му бити, Јер ту други приступит не смио, Пак је зовне, и упита зашто“... „Нека спнко сестрица је твоја, Што повесе, да га се не стиди.“ „Добро мајо! но под вирде редом Под' кошнице најпре свеколике,

То л' улишта да

|

Пак ми казуј какова је која.“ Ста нагибат“, прво сестричине, И подизат, да их мајка гледа, Те му каже да је свака добра. „Добре мајко, а да шта ти мислиш!“ Џак јој даје прегледат домаће Пред' последњом припита је - опет: „Шта тне' чини о нанима мајог“ „Добре синко, баш коен'и оне! | , Еја мајко! и ти сад то вадиш“.. А ну погле и последњу саму, Увјер ми се да су све баш добре!“ Син кошницу поиздигне више, Да му мајка подвири св бољма, Тек' подвесе лукавица стара; И кошница на главу јој спаде; „Ха! ето ти меда и пчелипа“ Сад' волиде једвој, нег осталим: Кад. већ ми два ни колик ти зете бо Врисну бака: „Еј мој синко црни! Шта учини од мајчицесвојег..“ Ал за тијем он отишо одма К' стоци својој, да и невјешт чему, А њу стару мед обкладе свуда, НИ ђе која печила је муха... Омјешног више, нег' опасна било, Али верлост хоће тако правде, Нити сматра на род и на лица. Отле черни, или паче строги Прозвиште му оста до вјека, Те и Турци на језику своме, По чудесно сретњу војевању, Што их свуда поче разбијати, Претолкују Кара што и Црни, Кара-Ђорђе, вјечно-гнатно име!“

Примедба од Светићаг

Светић овде говори» О предевку турском „Кара,“ и српском „Црни,“ који се свагда к'имену Ђорђа врховнога вожда српског придавало. Шта се о поводу и узроку тога придевка приповедало, говорило, нагађало, или измишљавало, није овде место испитивати. Само ћу да назначим,

ИУ