Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

= 10 6:

да је ово најименовање, било турско било српско, свакојако исторически знаменито за живот народни. Славни Хаммер у Историји Османскога Царства ч. 1 стр. 79. говори: „Осман (по коме су Турци Османима названи, отац Урканов и дед Муратов) од свога црномањаста лица, црне косе, црни обрва и црне браде, још из младости назван је Адара-Османом, Црним Османом, које називање у устима источни житеља служи на част лепоте ради, и кад се ком младом четобаши придене, свагда добру срећу и напредак пред-

сказује. Хафис, у прослављеној својој песми једној, црно-

мањасто лице свога љубимца хв'ли и многи туркомански кнезови добили су такова наименовања, под којима су се у историји прославили. Гако је Хараси као и Осман, такође један од они десет кнезова, који су раздробљено Селџукско царство поделили. Кара-Јусуф, т. ј. Црни Јосиф и Кара-Искендер, т, |. Џрни Александар, п оба она кнеза од славне оне династије под именом ДЦрнога овна — придевак имена Дрнога Османа подударио се са првим седиштем његовог племена, и са првом државином у Риму са особитим неким значењем. Тако Ертогрул се најпре ставио у Караџатагу (Црној Гори) североисточно од Ангоре

лежећем, Осман је прво и прво получио господарсво над,

Караџахисаром (Црним Замком.)“— Даље на стр. 54 вели „Кара-Абдурраман,“ који је у храбрости с'оцем својим надметао се, и које га је име дуго још п сле смрти његове као победоносно у спомену живило, почем су и Гркиње матере децу своју с'тим страшиле говорећи: „Ето Прчога Абдурамана, пме Црнога било је од времена како се Осман тако називао, име срећно, и тако се називао и Кара-Мурзал, Кара-Али — ит д.“ И даље уз ово примјечава: „да је и онај, који је барут изнашао, звао се Црни (5сећуаг2).“

Тако исто кад бацимо поглед на живот народа срп-

ског, примећавамо, да непостижими промисао света чудесним начином са овим именом „Црни“ сајужава судбину народа српскога. Тако је име Срба исторично оживило на брегу Восфора ДЦрнога мора, где је њи Плини године 79. после Христа нашао. После пропасти српске на Косову године 1389. остатци српске слободе и своје државине нашли су последње убјежите у Дрној Гори, и ту се роди Црноје, и од њега у Црној Гори посташе Црнојевићи, и ови очуваше, да се свећа српске слободе не угаси. Тако и онај, који је између три страшне силе, турске, Фердинандове и Запољине (1527. год.) За српску слободу бар-

јек подигнути довољно духа и срца имао, који је на се-_