Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

-=— 64 –=

снажним платонским преима. Под старост своју ишао је погрбљено, и обично руке на крстима уваћене држо је ради олакшавања у ходу трбине његове. Нарави био је врло пријатне, и био је љубеван: кад се с којим својим пријатељем, ког је волео, од старији година на улици срео, свагда му се јављо, поздрављо га, с њиме се љубио, варуку се сњиме ватао, и тако старом и снажном руком стискаво, да су у истог кости у прстију болеле, мислио је да му је такове поломио. А тако исто са млађим, а особито Србеке офицпре волео је и кад га је варуку узео стиско, пустио је, с њиме се пољубио, па га је онда вато обема рукама посреди по појасу, издито га мало од земље па га онда опет спустио, с њиме се мало поразговаро, и потом растајо, а то је чинио по највише само са онима, које је волео, поштово и за јунаке држо.

У разовору врдо је пријатан био, радо је млађим причао о ратовању Срба под Кара-Ђорђем и о јунашству Војвода Кара-Ђорђеви, али о себи никад и ништа причати хтео није.

Носио се увек уредно и чисто, и код своје куће, ако му је и сиротињски скроман намештај био, био је чист и уредан.

У јелу и шићу био је умерен, но по снази његовој увек при оброку ручка или вечере, испио је по едну оку доброг вина, но никад нема примера да је границу у пићу претеро. Јела су му била увек изабрата и укусна по Турском начину зготовљена, и у кући је лепо живио, но пре него што ће за стол сести да руча, умио је руке, прекрстио се и сео за стол ручати, а тако и после ручка благодарио је Богу, прекрстио се, устао, умио се, сео и потом каву црну пио.

Кад је тео увече да спава, увек излазио је у једну собу у горњем Кату, гди му је Икона на дувару стајала п пред њом гласно викајући, да се на поље чути могло, Богу молио се и у молитви све свеце ишено помињо и набрајо, тако исто и у јутру, кад је од сна устон умио се, молио се Богу, за тим доручково и онда на поље из куће излазио је.

Никад каване и гостилнице у Београду посјешчаво није, одлазио је у кућу код своји известни пријатеља, а врло је радо имо да и њега његови пријатељи походе, које је са највећом љубављу примо, и по стању свом, у колико је год мого боље угошћаво ји је, врло је гостољубив био.

Узун-Мирко са сваким лепо је живио, у политику никад пачо се није. Он како је љубезно живио са грађанима, тако исто лепо живио