Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

--=—- 66 ===

себе самога. Ја сам дужан и да страдам за оне, рад којих сам ово што сам...

Тако говори старац митрополит, па тако и ради.

Толико пута трчао је он од даије до даије, само да заклони, да измоли, да сачува кога, Србина на кога је пао турски гњев. Некад би се, онако стар и уважен, чак сагибао скуту кога силнога паше или делије, само да по неког Орбина скине с мученичког коца.

Једном се толико заувимаше за некаква младића из Левча, да му Кучук-Алија рече:

— Ти си, деспоте, права будала! Кад можеш да спаваш, за што дремашг Што се толико бакћеш за хајдука2

— Вера ми заповеда, да се не смирим докле њега не избавим, одговори Методије.

— Он је хаин (бунтовник), па нека трпи што га снађе; а ти2

— Један Бог зна, је ли он крив или није, а да страда видимо и ја и ти, морам за њега да ти се молим!

— Хајде нека ти буде, кад ви се тако наврзао!

И пусти сељака из тамнице.

Тако је овај гласних Христов помагао где је год могао, и где тод је његова помоћ била потребна.

Митрополит Методије беше узео једно сироче из града Једренета, по имену Лазара Ламброса. То момче беше отресно, вредно, послушно, само га беше притисла велика сиротиња и нека болештина. Методије га најпре узе за слугу, а пошто виде његове способности, поче га учити, и доцније закалуђери га, наденувши му име Леонтије.

Не прође много, а млади калуђер Леонтије беше као син Митрополиту Методију, који га постави ва свога протосинђела, и за управника двора свога. Сад је већ Леонтије владао не само Митрополитовом кућом и кесом, него и душом добротвора свога. Старац, гледајући свога протосинђела, тако напредна у свачем, наста изучити га што се боље могаше. Чак нађе некога Француза и доведе га у свој конак, да Леонтије од њега учи француски. И протосинђел се показивао врло заузет за науку. Али у души својој није он мислио прославити се знањем и виделом, него незнањем и храком.....