Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

Ме 76 ИРИНУ

+ 764 .4-

слави га и славна дела његова неузвишава. Неможе ли се с правом одати Циганима лаутарима (ћеманчеџијама - виолинистама) захвалност, који су умели оценити великог јунака свог и Србског Војводу АјдукВељка, који је казао, као што они у песми веле; „Главу дајем! Неготин недајем!“

Цигани су ову горњу последњу песму, после Вељкове славне смрти створили, а и многе друге, у славу његову и његови славни јуначки дела. Цигани да речено, ако су се што Вељка бојали, и за живота његова, што по вољи му и удворно певали, ни су га се после смрти његове бојали, нити ји је икакова нужда ни интерес њиов нагонио, ни данас не нагони, да мртвом јунаку тамњан пале, каде, њега, и његова славна дела висе п узвишавају; као што је то код други људи, из политични, партајични и интересни обзира бивало п бива. Него Цигани су иетиншто ма нешто и претерано уведичато по њиовом начину певања, спевали, славили, прославили п славе Вељка по јуначком делу, а не по интересном, злобном и подљом срцу, као што ву то други неки песници и писци, спрема другом ком чинили и чине. да то фала Циганима.

Да нису Цигани тако прославили и славе Орбеког п свог великог јунака Ајдук-Вељка, кога му је мало равни у ОСрбској повестници свију времена. Бог зна дал би Вељково име данас на такој ВИСИНИ стајало и дела његова Србству светлила, као што се данас светле и славе; јер Цигани су у својим срдачним песмама Вељку и његовим делима, темељ славе засновали, на ком ве Вељко данас слави и вечно слави ће се.

На истоку Србије прости и неписмени Неготински лаутари Цигани прославили су и славе свог п Србског јунака Вељка у песмама праведоо. А на западу Србије неписмен и без очију слепац Бошњак Вилип Вишњић без пристрастно у својим песмама прославио је више“ Србски јунака и њиова славна дела узвисио, п тим оличио сво Орбство и обасуо сјајом славе, и за потомство Србеко данашњој независној м будућој увеличати се имајућој Србији положио је темељ славе. На ком истином утврђеном темељу остала је скоро и једина истина ратне Историје Србске од 1804—1813. год. као основа. И на ком још нико од Орба до данаг од истиног и тврдог градива, на чврстом темељу основе Вишњићеве дворе Србској Историји несагради.

Било је људи — било је такови — који ву покушавили и гра-