Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

--— 770

Тек 1822. год. Кнез Милош постави Војводу Милутина за Кнеза Омољског у Пожаревачкој нахији, а поске тог 1828. год. предана му буде п Кнежина Млавска да и њом управља, гди је у Бистрици са канцеларијом у кући умрлог Кнеза Павла Радовановића седио.

Године 1888., 8. Јуна постави га Кнез Милош за ФЗајечарског Капетана, пошто су Турци по 8. точки Букурештског мира од 1812. год. и 5. точки Акерманеког мира 1828. год. између Руса и Турака закљученог, морали из Црне Реке као границе, докле је Кара- Ђорђе извојевао и држао, изаћи.

Године 1835. Милутин постане члан писправничества (суда) Чачанскога. А породица му остапе у Пожаревцу.

Но одма по одласку његовом на дужност догоди му се у породици несрећа, и то ова:

Кнез Милош, као што је имао свој силени нагон, гди је год у коју варош у Србији дошао и у квартир одсео, и који дан бавио се, морале су му те вароши најлепше младе и девојке у праздничне дане у лепо одело одевене искупљати се и пред његовим конаком коло играти и певати му. А он посматрајући са каквог чардака у колу играјуће младе и девојке и која му је се допала, морала је његовом Силном страстном нагону, њему доведена бити. %)

У Крагујевцу на плацу код дуда пред шареним конаком његовим и у Пожаревцу, гди је свој конак имао, морало му је сваке недеље и праздника коло девојачко играти. Поред тога у Крагујевцу пи Пожаревцу (а у доцније време п у Београду) морале су му девојке и друга женска чељад у конак долазити, те га на изменце служити и дворити.

Једног праздничког дана у Пожаревцу биће кажу на свете Тројице, догоди се тако и са Милутиновом ћерком, девојчетом од 16 година, Станицом младом и лепом, која је са матером својом Станојком по њену несрећу у цркви била. Милош је у цркви загледа, и после дркве пошље момка те је позову и обрлате да иде да господару руку лољуби, па ће је

ж) Џричају, имао је Кнез Милош обичај дати своју мараму момку свом, и послати га, те у колу играјућој девојци или млади, која му је се најбоље допала, мете на њено раме, и то је био знак обележења да мора ићи господару да му руку пољуби и да је обдари — чим за њено лепо играње — и тако она је морала лепо спремљена бити, за коју је долазио његов гаваз (момак), те је свом господару на усладу водио. А ово тврде и новине „Народни Гласник“ у броју 37. од 1880. године,