Životь i priklюčenія Dimitrіa Obradoviča, narečenoga u kalućerstvu Dosіөea. Častь 1

78 моя родила и расла, покомсе у дешинсшву свомь играла, младость проводила, и сь родителемъ моишь вѣнчала, у кое сваке године на Нуріевъ дань сі брапомь моїомь, сь миломъ іуЛОМЬ и самномь долазила, родителѣ свое на нїово крсно име светогь ГЕОрГІА посетитп: остайми сь богомъ (вриіцуРи едва самъ изговарао) землїо души моей света у коїой садь леже кости нѣнѣ, и мое іуЛЕ сладпе сесгприце! Срце мїе лупало у прсима, чиниломисе као дару издануши, полежаосамь као у несвесши. Кадсамсе по неколико опешь у себе врашїо, дошломїе велико разкаяиїе ідосе одъ ше миле землѣ удалюемь ; споминѣмсе од кадь себе памшимь издетинства, да самь не изказану радость иыао, кадь бими рекли иРиРемо у Семартонь, сь вєкомсамь желїомь чекао ћурћЕВЬ ДАНЬ него уСКрсЬ, проводилиби ту по десєть и по пешиаесшь дана, трчаоби по полю, играобисе сь яганци, пеняобисе на унке: све детински посли правда, но уоному возрасту коиз сама радость и веселѢ, я самь находїо у томь таку сладость, коя з превозходила свако блаженство , а кадби сь поля дошао какобиме дочекала и грлила Мати како Сестрица! све мїе обо шада у здань путь пало науыь , нисамь могао обсташи ; садь пролазимъ , ложе бити последни путь ! може бипот за вавѣкь! покрай блаженога мѣста, оставлямга за вавѣкь! и у нѣму кости манке мое, родишел -