Zlatiborski pravnički dani

Златибор 2009 Социјална права и економска криза

стиче низ других негативних појава, као што су криминал, болест, насиље, миграције, алкохолизам, наркоманија, бескућништво, разарање породица.“

Да би се становништво заштитило од штетних последица незапослености почетком ХХ века уводи се осигурање за случај незапослености (прво у Британији) и организовано државно помагање у тражењу посла. До тада радник није имао никакву материјалну помоћ уколико би остао без посла. Запошљавање је било препуштено сналажењу самих радника, а само понегде су се посредовањем у запошљавању бавиле малобројне приватне агенције или посредници, скупо наплаћујући своје услуге. При томе се тежило да радник не нађе стабилно запослење, како би што чешће користио њихове услуге. Зато се после 1 светског рата у великом броју земаља уводе државне службе за запошљавање, чије су услуге биле бесплатне за раднике, а приватне агенције за запошљавање се потискују.

Осигурањем за случај незапослености покрива се у ствари "ризик незапослености" — "стање потпуне или делимичне незапослености у коме је лице вољно, способно и расположиво за рад, потпуно или делимично лишено плате (зараде), због непостојања објективне прилике за радом.

Осигурање од незапослености дуго је штитило само раднике у производним и за државу значајнијим делатностима (у индустрији, трговини и јавним службама). Тек касније је заштита проширена и на остале делатности (нпр. пољопривреду) и остале категорије лица, а не само запослене (самозапослене и друге). Данашњим системом осигурања од незапослености обезбеђују се две групе лица: 1) запослени и особе које на други начин обезбеђују приходе од сопственог рада - за случај да остану без посла, 2) лица која траже прво запослење.

У теорији се прави разлика између објективно и субјективно незапослених лица. Објективно незапослено лице је оно које нема запослење, а испуњава услове приписане законодавством да се води као незапослено. Субјективно незапослено лице је свака особа која жели да заснује радни однос, али то не успева.“ Помиње се и термин "стварно незапослено лице". То је особа која: 1) жели, али не може да се запосли, 2) има радну способност, 3) нема друге приходе за живот, 4) не ради изван радног односа.

Према МОР незапосленим се сматрају: све особе изнад предвиђеног узраста који су у току посматраног периода: а) без посла (нису у плаћеном радном односу или самозапослени); 6) тренутно су способни за рад; и ц) траже по-

О овоме видети више: М. Учур. Социјално право, Информатор, Загреб, 2000, стр. 218. Цитат из: А. Петровић, Системи осигурања за случај незапослености, Радно и социјално право Удружење за радно право и социјално осигурање Србије, Београд. 1997, бр. 1-3, стр. 108. " Према: Ј. Мунћан, Социјално право, Нови Сад, 1999, стр. 97. 57