Zora

234

3 О Р А

се Је траг моје кривице, опасности по мене нише нема, и тако ме вуче срце својти. Ал сад још непгго да тп се исповедим : Ја сам човек шарен, да виш, хоћу кад-кад п да украдем. Оздравио сам од те ружне навике, од тс заразе. Одпре, кад мс оно с вашим двоцевкама и са прнбором посласте кући, гледам ја и мерим, које лепо оружје; брат брату да да 50 п внше Форпната, која би то лена „зарада? била за сиромаха човека. Ја сам само требао на Саву, .па у чун, те у Србију, па никад више да мене или ваше оружје наћете. У мал' што не ускочнх. Али у тај мах сетим се вашег доброг — пуног вере у мене — лица; ви ме држасте за пошгена човска, дадосте ми своје добро. А ! та стидео би се целог свог жи-

вота до последњег издисаЈа, да сам онда то мени поклоњено новерење ногама погазио. II видећи за цело ово време код вас, како је слатко, кад човек сам осећа, да је добро неко дело учинио, да се је од злочина уздржао, зарекао сам се, да никад више не чиним зло, всћ да будем поштен човек. 11 држаћу ћу реч, већ моје деце ради. А тај обрг у својим наравима имам благодарити, вашој безазлености, с којом стс ме сматрали, да сам ваљан и поштен човек". 11 тако Ннћа пређе преко, и дај Боже, да се још и данас држи тих лепих начела! и да се је излечио од оне ружне заразе! У Бечу, 18. јуна 1897. Јов. СтеФанови^-Виловски

К

у[ 3 Б Р А Н И К ' - ЛЕГЕНДА (Из заборављених иесама)

ада негда, у времена стара, Ф' Распусности, раскошн и квара Пророк рече: Свету спаса трсба! Дође на свет нзабраник неба, Са љубављу у младачким грудма, Да је, чисту, проповедп људма; Да омили праведничке путе; Подлој лажи да не носе скуте; Да н сами братску љубав трубе, А истину да штију п љубе . . . 11стина и љубав, та два мача пламна, Сатираху смело људска дела срамна; Истини и вери он је венце плео, А љубављу живот испунит је хтео. Реч његова чиста и честито дело Судбинл и људма пркошаху смело,

А судбина слепа, ко и људи што су Наградама осу. Јер избраник пророчанским гласом Свет испуни стравом и ужасом: „Гленте дворе и дворанске власти, „Ташти живот и ниске им страсти, „„'Будска лица — а у њима звери, „Празне душе, а прљави смерн, „Сами лиси, огари и мачке, „Подло лижу скуте владалачке, „Стидно пузе, понизно се смпју, „А у душам' црне мисли крију; „Са мраком се и пороком друже, „Нустој сили најамначки служе „И за мрве, што их она дала „Узвикују благодарно: „Хвала!"