Zora

КНЕЗ СРЕБРНИ

401

ће од тога добити велику, богату корист. Ама свакако, свакако да га избави. А ако атаман не избави кнеза, напашће га, каже, свака несрећа, оболиће и сасвим пропасти! — Гле, молим те — рече Прстен, и као да се замисли — и баш ћу пропасти? — Јест, баћушко, усахнуће ти и руке и ноге, а на глави ће ти се искотити такав гад . . . да Бог учува! Прстен диже главу и пажљиво погледа Михејића. — И више ништа не рече млинар ? — О рече, баћушка — и Михејић погледа на котао, у коме се пушила кисјела чорба — рекао ти је млинар, да ме лијепо наједеш и напијеш, као њега самога. А најглавнијеједа изоавиш кнеза.Ето, штарече! Михејић погледа на атамана, да види какав утисак учинише његове ријечи. Прстен га још пажљивије погледа, и наједанпут прсну у гласан и највеселији смијех. — Е, старино, старино! И баш ти млинар рече, ако не избавим кнеза, да ћу пропасти ? — Јест, баћушко ! — рече Михејић, запињући — и руке, и ноге . . . — Лукав си ми, брајко — рече Прстен, лупајући га по рамену, и једнако смијући се — само си ме узалуд варао. Сједи с нама — рече он, примичући се столу — па једи. Сједите сви, да вечерамо, а кнезу ћу, ако је могуће, и без твојих измишљотина помоћи. Само како ? кнез је у тамници, је ли ? — У тамници, баћушка. — У оној до Маљутине куће ? — Јест, она је најтврђа. — А кључи су у Маљуте, је ли ? — Кад смо били у Слободи, видјели смо Маљуту, како иде у тамницу, да мучи сужње. Дању су кључи у њега, а у вече их носи цару, и цар их меће себи под главу. — Ето, видиш ли ? — рече Прстен и баци кашпку — који ће ђаво твоме кнезу

помоћи? Е говори, који ће му ђаво помоћи ? Михејић се почеша по затиоку. — Видиш ли, да му се не може помоћи ? — Видим — рече Михејић тужно. Па шта ће онда и мени живот? Ицем и ја онамо па нека ми главу одсијеку. Барем ћу му на ономе свијету вјерно служити, моме доброме господину. — Гле, гле, већ о ономе свијету? Та умири се, можда кнез није у тамници, онда би било лако. А ако је у тамници, причекај, да се мало промислим . . . Ја сву Слободу познајем, кад сам једном водио мећеда добро сам је разгледао, и дворац и све . . . Мислим: користиће ми кад год... Чекај да се промислим. Прстен се замисли . . . — Браво! викну он и скочи на ноге. Ђеде Коршуне, нас је двојицу кнез од смрти спасао, сад је на нас ред. Хоћеш ли са мном, да један тежак посао извршимо ? Стари се разбојник намргоди и заклима главом. — Штаје, Коршуне? није ти по вољи? — Ти си атамане полудио ! Зар не чу гдје се кнез налази ? Зар не чу, да су дању кључи у Маљуте, а ноћу под царевом главом? Шта можеш силом ? Кад је већ човјек пропао, нека пропада. Зар хоћеш да и ми у лудо погинемо ? Ваљда ће кнезу лакше бити, кад види, да са нас кожу деру ? — Тако је, Коршуне, ама знаш ли да дуг треба вратити ? „Да нас онда кнез не спасе, гдје би ми данас били ? Висили би гдје год на дрвету. А како ли је њему сада? Знам да мисли: „спасао сам онда ону двојицу, и они ће мене сада." А кад га ми забацимо па га поведу на казну, он ће помислити: „да честитијех људи, красти и грабити знаду, а добра се не сјећају, дуг не враћају. Шта им је стало, што ће се моја невина крв пролитп ? Алн ја на ономе