Zora

Стр. 96

3 0 Р А

Бр. III.

— Па кад сте знали, зашто нисте пријаву учинили? упитаће гаједан официр, који је на части био. — Нисам ја сам, сав је град знао . . . осмјехну се Авдјејев. — А немам ни времена да идем по судовима. Ђаво с њима! Оданувши пош.ге пирога, ручао је и још је једанпут отпочинуо, потом отишао нн бденије у своју цркву, гдје је био тутор;послије бденијаопетотишао на именданску част и до саме се поноћи играо преферанса. Како изгледаше, све је бплоу реду. Кад се пошље поноћи Авдјејев вратио својој кући, куварица, која му је отворила врата, била је блиједа и тако је дрхтала, да није могла говорпти. Жена му пак, Јелисавета ПрОФИмовна, дебела једра старпца, са распуштенпм сиједим власгша, сједи у сали на дивану, тресе се цијелим тијелом и, као пијана, бесмислено поводи очима. Око ње се ужурбао са чашом воде исто тако у највећој мјери узбуђени старпјп јој син, гимназиста Василиј. — Шта је то? упита Авдјејев п срдито погледа на пећку. (Његова породица често је страдала од ватре). — Овај час био је истражни судија са полицајима. . . одговори Василиј. Преметалп. Авдјејев погледа око себе. Ормани, столови — све је носпло на себи трагове недавне преметачпне. Један минут престојао је Авдјејев непомпчно, као у несвјестици, ништа не знајући, затим му сва унутрашњост задрхта и отешча, лијева нога утрну, п он, не могући дрхтавицу издржати, леже лицем на диван ; осјећао је, како му се све унутра преврнуло и како му непослушна лијева нога одбреца по дивану. За нека два три минута опоменз 7 о се све прошлостп своје, но не нађе ни једне таке кривице, која би заслуживала пажњу судеке власти ... — Све је то тричарпја. .. рече, подижућп се. — То су ме, зацијело, огово-

рили. Ваља у јутру поднијети жалбу, да они то не би смјели .. . Сјутра у јутру, послије бесане ноћп, Авдјејев, као свагда, оде у своју трговину. Купци му донесоше вијест, да је те ноћп државни тужилац дао затворити још и друга управитељева и коресподента банчиног. Та вијест нпје узнемирила Авдјејева. Он је бпо увјерен да су га оговорили, и да ће, ако данас поднесе жалбу, зацијело добитп задовољштину на јучерању преметачину. Око десет сахата оде у управу секретару, којијебио јединп образован човјек у цијелој управи. — Владимире Степанићу, какве су то ствари ? поче он, нагињући се уху секретарову. — ЈБудп крали, а шта ја тз' имам? На који начпн? Мили човјече, зашапута, ноћас у мене била преметачина! Еј, Боже... Је су ли они помахнптали, шта ли? Зашто мене да дирају? — Па за то, што не треба бити ован, мирно одговорп секретар. — Прпје него што се нешго потппше, ваља погледати . . . — Што погледати? Све кад бих п гледао те рачуне хиљаду година, ништа не бих разумио! Врага ти ја разумије.м! Какав сам ја књиговођа? Доносили су ми, и ја погписивао. — Дозволте. Осим тога, ви, као и сав ваш одбор, јако сте компромитовани. Ви сге без пкакве јамчевине узели пз банке 19 хиљада. — Господе твоја воља! зачудп се Авдјејев. — Зар сам ја један дужан ? Сав је град дужан ? А ја ћу платити камату и вратити дуг. Бог с тобом! А осим тога, ако, рецимо, по савјести пресудимо, зар сам ја сам узео те новце? Мене је у то Петар Семенпћ уплео. Узми, каже, и узми. Ако, каже, не узмеш, то значи да немаш у намп повјерења и да се туђиш. Узми, велп, па сагради оцу млин. Па ја и узео. — Но, ето впдиш: тако судити могу само дјеца и овнови. У сваком случају,