Zvezda

БРОЈ 18

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК II ФЕБРУАРА 1899

ГОД. 111

И 3 Л А 3 И уторникоМ, чегвртком и недељом Ц ЕНА ЗА 1 Д1КСКЦ 1 ДШ1А1' ИЈШ 1 КРУНД Ирвгилату иџимају све иоште у Србији џ ипостраиству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Пгетилдту тгкба слати: Стеви М. ВеселнновиЛу ароф. Богословије НКИЛАЋЕНА НИСМА шо игимају се

Рукописи не враЋају се. угедништво сјз налаии: Внежев Сноменик бр. !).

БРОЈ 10 111". ДИН,

У РКДНИК : Зап&о ЈШ. сВссглиис^и^

БРО.Т 10 пр. дин

ОЈ, ОБЛАЦИ!... Ој, дблацп, куд хитате, Облазите л' свет ? Стер'те крила иреко неба Лак вам био лет ! Мутна гледа, журна греда, Далек вам је иут ; Вистром водом оросисте Сваки људски кут. Људске иатње и вама су Дотужале зар ? Па лијете горке сузе Црној земљи дар. Лнјте, лијте, неирестано, II шко бих и сам, Ал у грудма мојим букти Осветнички илам. Да осветим угнетене 0, да л могу кад Ој, облаијњ журно, журно, Еуд вас гони над. 18% г. 1 К. Абрашевић.

ЖРТВА ЉУБАВИ - НОВЕЛА (наставак) — Е иа добро, седи и слушај ! Ја седох. Верина мајка, моја сестра, умрла је кад је њој било три године. Она је, јадница, и ие намти. Њен је отац директор једног богатог акционарског друштва, али човек врло слаба карактера. Једва је сачекао годину дана на се онет ожени. Друга шегова жена била је ванредно лепа,

али бесна и раскошна; друштва, балови, ручкови и шта ти ја знам, то су њена уживања; за кућу ни нај.чање није марила, па наравно, ни Вер\ није волела. Видећи то , узмем Веру к себи. Маћела је то једва дочекала да буде безбрижнија, ј а отац, и ако је волео дете, устуиио је, налазећи се нод утицајем младе и лепе жене, а можда баш због тогаје и уступио што је бво Сигуран да ћу је ја очувати и одгајити. Елем, како му драго', тек ти ја Веру узмем. Од тада и ја сам знала зашто живим, јер сам осамљена: чувала сам је као зеницу. Ја сам је и одгајила и васпитала. По кад-кад одлазила је оцу. Отац је јако г.олео и мазио, и она је оца волела а маћехе се клонила, ма да је ова увек била љубазна нрема њој, шта више старала се да је за се придобије. Волећи жену н пдашећи се ње, он је као и сви слабн л.уди трошио немилосрдно само да задовољи расI кош и прохтеве своје жене. Трошећи тако, он је потронгио све што је имао, па и Верино имање. Ј а после. иосле је пбчео правити злоупотребе и трошити друпггвени новац. Један од првих ак; ционара, човек већ у годинама, једном приликом ! виде Веру, кад је носледњи пут била. па му се, на њену несрећу, јако допадне. Знајући иак стање оца Вериног он му понуди да попуни дефицит. али да му да Веру иначе ће га упроиастити. — Ах, то је страшно!... То је Нечувено!... Зар отац тако бестидно да нрода своје рођено дете... Је л, тетка, да отац није цристао? живо упитах ја. — На... и јесте и није... бори се... страх та за живот, страх га од. жене, а воли и дете! Ех. I мој сине, дала би ја за Веру и последњу кап крви : ама ово, што имам, то је мало као канља у мору... Ах, Веро, Веро !... — Боже, зар не беше снаса!! Умири се, нробудиће се... А овамо кажеш да хоћеш да је штитиш! Надах се да брат неће дати, он је воли као зеницу, поче оиет она. — Па јест тетка, а ујак, брзо је нрекинух ; ја, Ви кажете, да он воли Веру као зеницу.