Zvezda

БРОЈ 90

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 17 ОКТОБАР 1899

год. ш

и з л а з и четвртком и недељом

ЦЕН А за 1 месец 1 динар ИДИ 1 круна

Преталату аримају све иоште у Србији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ лист

Прктпдату треба олати : Уредништву „Звезде" Кнежев Саоменик бр. 9,

НЕПЛАЋЕИА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописи не вра&ају св.

уредништво се налази : Кнежев Споменив бр. 9.

БРОЈ 15 ПР- дин.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 1С5 НР. ДИН.

РОБ И БУхЛБУ*Л (ИЗ ПЈЕСАМА „А.ШИКЛИЈА.") У хаз-багчи Али-бега Румена је ружа цвала, А у двору кћи Фатима Јединица ђевовала. Са далеких јужних страна Долећео булбул мали, А са њиме ђузел-момче. Ког су бједним робом звали. Булбул нао у хаз-багчу, За ружом му севдах нлан'о, Бједног роба занијело Дилбер-Фате око врано. И кад кара-акшам нане, И све санком обавије, Лахорић би к небу крено Двије песме — севдалије. Два ашика: роб и булбул, Булбул с ђула, роб с ћимена Славили су рајске чари Два ланета у сну снена.

Јесен дође; густи облак Сијах велом сунце крије, Силан паша у двор стиже, С њиме љута бура брије. Паша у двор, бура љута У хаз-багчу крила крену, Паша узе дилбер-Фату, Бура ружу — другу њену.

У хаз-багчи Али-бега, На ружину све'лом грању Задњи уздах булбулића Диз'о се је кроз ноћ гавну;

А нод ружом на ћимену, Под пенџером дилбер-Фате, Гласнуо је живот роба Гледећ њене китне свате.

Буиа у септембру 99.

Осман А. Ђинић.

Т>у8ел — лијеп, севдах — љубав, кара акшам — мркла ноћ, севдалија — љубованка, ашик — ааљубљеник, сијах — црн, ћимен бусен, пенџер — провор

ДОПИСНИК из КАСАБЕ — ПРИНОВИЈЕТКА СВЕТ. ВОРОВИВА

(СВРШЕТАК) — Остави се, јадан, ћорава посла! — викну поп. — Не Фермам ја ни тебе нн другога. И оде даље. Предсједник само отхукну и отре зној са лица. — Грдан је ови народни нос'о — рече сам за се. — Нек ми сад кажу. да не радим, зачепићу ја свакоме уста, ако жив будем... Само док пљунем у длане, па да видиш чуда! Затим опет погледа: како се ради у школи, а по томе иође низ чаршију. На нуту се састаде са неким дућанџијама. — Чујете! — рече им иредсједник поверљиво, — наредба је са суда, да ђецу у школу дајемо што могли више. И наредба је, да идемо у цркву, а да се оканимо механе. — Кад је дошла наредба? — иитају дућаиџије. — Дошла је јуче. Еле да се не шалимо с главом, него да слушамо, јер суд је суд, а закон је закон. — Их, брате, незгода! — мрмљају дућанџије... — Све је то лако и може се ноднијет', ама да се оканимо механе, то је бели мучно. — Е, ето ја казах, — рече нредсједник. Ама вас молим, да ово остане међу нама и да се не чује даље. — Неће, неће, — говоре они и одлазе, а једнако се домишљају: коме би најирије ту тајну повјерили .