Borba, 18. 03. 1978., S. 11
„
"Начела у пракси ||
и у документима
_ Књижевници подржали конгресне документе % критички говорилм о неким појавама у сопственим редовима, пре свега у издавачкој делатности,
(Титоград, марта) Припреме за предстојеће конгресе СК — савезни и републички — биле су, и јесу, поводи за бројне разгозоре у културним институцијама и удружењи-
ма, за размену мишљења на.
страницама часописа и публикација за културу. Књижевници су, на пример, своју последњу седници посветили · псложају књиге и књижевнессти у склопу новог Устава, Закона о удруженом раду и партијских докумената, разговарајући при том и о другим питањима садржаним у материјалима за предстоје"ћи ђепублички конгрес. Констатовали су, између осталог, да су на седници коју су одржали пре годину дана, дакле, на почетку припрема за Седми конгрес СК Црне Го ре, сугерисали низ питања која су, по њиховом мишљењу, заслуживала да им се у хонгресним припремама поклони пуна пажња. Сада, на овој седници, разматрајући МИдејне сонове за припрему Конгреса, мотжи су да утврде хако су многа од њих у овом документу нашла одговарајуће место, и то на начин који су књижевници свесрдно подржали. Они су, такође, на овој седници дали своју пуну подршку и другим питањима покренутим партијским документима, задржавајући се, у дискусији, посебно на оним
која се тичу културног ства-.
ралаштва.
Чланови Удужења књижевника Црне Горе — разговарајући о овим питањима — изразили су уверење да је управо активност у припремама конгреса прилика и обавеза „да се интензивирају акције на “превазилажењу ових односа у стваралаштву који још увек нису подруштвљени, да се та превазилажење оствари кроз одговарајуће друштвене договоре и самоуправне споразуме „у склопу укупних токова удруженог рада. Оценили су да је у том смислу оснивање самоуправне интересне заједнице књиге један од веома важних облика побољшавања материјалног положаја књиге и књижевног стваралаштва и још | више: њиховог друштвљања.
„Настојећи да у пракси примијенимо начела која се већ налазе у документима за Седми конгрес СК Црне Горе, пропалазећи нове самоуправне облике и одговарајуће ак„ције'за рјешавање питања положаја књиге и књижевности — ми ћемо у исто вријеме допринијети укључивању ства-
ИЗЛОЖБЕ 55 Скулптура у Хрватској у Београду
1897 — 1918.
22 42
. по-
ралаштва у јединствене токо-
"ве нашег самоуправног дру-
штва и: допринијети побољша вању оштштерг културног стандарда ро»днот човејка“ — на-' тласио је у уводном излагању на' овој седници књижевник Сретен Асановић.
Црногорски књижевници су на својој седници, и још више на састанку актива писацакомуниста говорили критички о неким појавама и кретањима у сопственим редовима, пре свега у издавачкој делатности. ; :
Са нагласком на друштвена опредељења и претконгресне анализе, а у ,склопу обавезе осптивача и других друштвено-политичких тела да редовно анализирају јавна гласила — разговара се овде и о некима од њих. Управо ових дана КИЗ Црне Горе анализирала је програмску усмереност и
"уређивачке резултате ревије
за културу и друштвена питања „Овдје“. Та оријентација опењена је исправном а резултати. значајним. Констатовано је да лист — и поред извевсих тешкоћа. у којима делује — има веома запажено место у културним и друштвеним токовима Републике. Посебно је указано на неке шире, дугорочније акције редакције, при чему је указано, као на посебан квалитет, на његову отвореност. Г „Стварање“, најстарији и свакако најугледнија | књижевни часопис у Републици, својим текућим бројевима само потврђује оцене које су изречене својевремено, уз тридесеттодишњицу његовог излажења: да има веома значајну улогу у књижевном и културном животу Републике, да даје значајан допринос афирмацији стваралачких снага нације, и да је, истовремено;
један од запаженијих мостова
између култура наших народа и народности.
Добро би било, мисли се у круговима овдашњих културних радника ако би озбиљнијим анализама била захваћена и нека друга књижевна и културна гласила у Републици (њих, подсетимо, данас, у разним градовима Црне Горе, излази шест). Те анализе показале би, сигурно, друштвену и културну ваљаност већине њих али ни примедбе у другом смислу, верује се, не би изостале. Засад, међутим, У некима од њих те анализе замењене су мишљењима редакција о себи самима, то јест свом раду, или ужих тела око
· њих.
Мило Краљ
Изложба у београдском Народном музеју посвећена је 40-20-
дилшњишм доласка Јосита
Броза Тита на чело КПЈ, Титовом
85. рођендану и 40-годишљици осмивања КП Хрватске, Ову
манифестацију 979 затраво Глиттотека
атизовала су СР Хрватска ч СР Србија, Југославенске академије · знаности 4
умјетности ч Народни музеј у Београду. На слици: Роберт |
ФРррангеш „Глава борца“ |
рит
7
-издање филмског
'донументарца |
Криза лажних, будућност
полемичкихт докуме нтарпих филмова који провоцирају налиј савест
% приморавају нас на размишљања |
Наизглед, ништа се није променило: свет у ко- : ме живимо и даље је неодољива и узбудљива сцена документарног филма као и пре, али свако-. дневна судбина тога пражанра, са којим је филм у ствари угледао светлост дана, ипак, није више као пре. Данашње време телевизије није и јучерашње време документарног филма. Рекло би се да -се сама телевизија претворила у један бескрајни документарни филм. Као и масовни медији, уос-
"талом; као илустрована штампа пре свега, визуелно огледало наше визуелне цивилизације.
Неког новог Флаертијевог Нанука, пре него на
Владимир Погачић:
Сведочанства човечанства
Кад је 1913. године камера у вож·- њи забележила најједноставнију сли ку Кнез Михаилове улице у Београду, снимљен је документ од непроцен љивог значаја. Куће, излози, људи, непоновљиви данас, непогрешиво одсликавају своје време. Чињенице забележене без икаквих претензија на филмско измотавање камером која је готово снимала сама, користећи око 'и руку сниматеља, су непобитне у свом сведочењу. И
Можемо ли дакле, уопште товорити о некој могућности кризе документарног филма Ако та криза може да се појави, она може да буде резултат нашег несхватања огромне и незамењиве потребе да наше време
ВЕЛИКА СЕОБА: Сцена из филма Владимљмра Фулгозија „Зашто је пале жуто“
Кирил Ценевски:
бележимо покретном сликом, првенствено филмом. Зашто баш старим, добрим, отрцаним филмом Зато што електронски и други записи моту да се избришу од данас на сутра и оста ве наше време, без оних сведочанстава које човечанство бележи већ 80 година чувајући свој идентитет.
Не будемо ли свесни те чињенице наше ће се време вратити у предисторију људских напора да слику е себи остави будућим поколењима.
Због тога су грађене пирамиде, катедрале, обелисци. Због тога су постојали Тициани, Рафаели и Леснардо да Винчи.
То је био разлот да се измисли покретна слика, филм.
Живот се не режира
Већ и својим све већим интересовањем за докуменцтарно и истинито, савремена уметност нам најбоље показује своју приврженост животу, налазећи у његовим непоновљивим тре нуцима и своје филмске и естетске инспирације. 28 , __Али, „живот не чека и не слуша редитеља“. Тако је и са документарним филмом, ни он не може да слуша и чека шта му филмска и телевизијска правила налажу, већ мора да следи глас сопствене природе у сталном трагању за аутентичношћу и истинитошћу онога што хоће да уобличи, и као сведочанство, и као уметност. Зато и није више важно да
ли је такво документарно остварење добијено на филмски или телевизијски начин. Важно је да је оно оформ љено на прави .идејно-естетски начин,
Слободан Новаковић: : Од вести до
Појава телевизије натерала нас је · да темељно преиспитамо свој однос према документарном и краткометра жном филму — како у естетичком смислу (чиме ова врста филмова- тре ба да се бави и на који начинг), тако. 'и у погледу његовог приказивања (што, истини за вољу у историји ки-
· нематографије, никада и није бил
истински решено!).' · ЈЕ
Дилеме више нема: документарни. и краткометражни филм што се приказивања тиче, дефинитивно је на-
· пустио биоскопске дворане (у којима,
ни пре појаве телевизије, није стварно био, преселивши се, сасвим, са „великог“ на .„мали“, „телевизијски екран. Али, тиме кратки филм ништа није изгубио — напротив, дошао је у повољнију прилику да се, кон·тинуирано и систематски," представи. мнотољудном 'ТВ-гтледалишту и: да, са својом пубљиком, комуницира на још интензивнији начин.
Јасно.је да не постоје стварни раз пози да се кратки и, документарни филмови приказују у биоскопима ем у специјалним приликама, као. су фестивали, ауторске ретро-
“ ревије или репризе марто-
. ; _гивала). У „ствари, најбоље
"а
" јер само тако ће доћи до изражаја све
његове потенцијалне могућности да верно, садржајно и концизно оваплоти сложене суштине друштвених процеса. У томе је у ствари скривена и срж документарне драматургије, у том тоталитету живота, тоталитету драме, без чега нема ни уметничког доживљаја, ни уметничке вредности документарног филма. Баш због. свега. тога неопходна је широка и отворена сарадња кинематографије и телевизије, у домену производње и пласмана документарног филма, као.и свих друтих краткометражних жанрова уоста-
"лом; Јер; садашње недефинисано ста-
ње мора се превазићи пре „свега међусобном повезаношћу како технич= ких потенцијала, тако и свих ауторских, креативних и друштвених снага, у име најважнијег заједнинког ци-
ља: доброг и аутентичног. филма.
есеја _
би било да, у перспективи, београдски ' мартовски фестивал прерасте у југословенску путујућу манифеста цију, која ће током једне године обићи све веће југословенске градове (јер, оно што чини град Тузла, могли би да чине:и Титово Ужице, Чачак, Нови "Сад, Суботица, Карловац, Битољ, Марибор-и; разуме се, сви наши републички. · центри!) Тек, суштина је у томе да тзв. кратки филмови 'и тзв. дуги филмови захтевају сасвим различите услове приказивања... : И, као што је (без икаквих после-
"дица) изгубио место у биоскопима,
да би га, сасвим. природно, стекао на „маломе „екрану“ — тако је, наш кратки филм одбранио свој есте тички интегритет и у доба телевизије, која нас континуирано засипа сво јим документаристичким “материјали
"ма. Јер, док је телевизија првенстве
но информација, (што одређује и садржинско-естетички профил материјала које нам, свакодневно,
ска и: специфична уметност, у свим својим жанровима (тако да се од аутора, у овој стваралачкој области,
"очекује да ве "изразе на креативно
убедљив начин и да остваре дела
исто, ,
нуди), > дотле. је кратки. филм једна истин-'
"филму данас ћемо открити у беспрекорним фото репортажама и телевизијским емисијама. Класична филмска технологија све више заостаје у трци са електронским могућностима нових медија. Неизмењена је једино остала поетска, социјална и духовна снага документарног филма, оно незаменљиво креативно оружје, које му даје јединствену шансу да преживи сва искушења са којима је суочен. Како и на који начин питање је на које покушавамо да нађемо одговор сада и на ступцима нашег листа, у време одржавања Југословенског фестивала краткометражног филма у Београду.
универзалних и трајних вредности, па било да се баве анимираним, до'кументарним или кратким играним филмом).
Да је наш кратки филм успео да разреши своје приказивачке и своје естетичке проблеме, уверава нас све чешће _
· кратких филмова на ТВ-екрану, као и дела Вукотића („Игра“, „Скакавац“), Шканате („Тито“), Николића („Тррозор“), Илића („Маљ“), Гилића („Љубав“) итд. Најкраће речено, док је телевизија свој кратки филм. прет ворила у сажету новинску вест, фил
Станка Годнич:
и систематскије присуство
КРИЗА ФИЛМА ИЛИ ФЕСТИВАЛА: Сцења из документарца, Боштјана Хладника „Туризам“
мека уметност је од кратког филма направила комплексни визуелни есеј.
То што се догодило, веома је добро и за филм и за телевизију!
" Судбина документа |
Као многи други национални и међународни фестивали кратког фил ма, и нан београдски доживљава судбину коју доживљава документарви филм са ширењем телевизијског медија им његовог карактера. Могли бисмо стога говорити о кризи, не само о кризи документарног филма, него нак и о кризи фестивала ко ји га стављају на чело својих програма. '
Илак је криза. само привидна односно само делимична. Погађа ону област филмског документа које треба да служи сликовној информацији. Моћ слике победносно се такмичила
ин са брзином ,у _ротацији. умноженог, 298 Свет -те -'
> слова или: гласа на рвдију. моћи је једним замахом ажурности ставила у немилосрдни, непобедиви заостатак телевизија, и филмска ин• формација као таква изгубила је свој смисао, готово своје право да постоји. Са сваким, минутом временске непосредности одузима јој га ТВ-емисија, а непосреднији ТВ-пренос у још радикалнијој мери.
Фадил Хаџић:
Оштра полемика
Мислим да је доста вјештачка подјела која прави разлике између филмског и телевизијског документарца. Добар, аутентичан документарац, без обзира има ли карактер филма или телевизијске емисије — имао је и имати ће увјек своје шансе.
Међутим, прошло је вријеме слабокрвних, конструираних документар. них репортажа. Наиме, у нашем кратком филму доста дуго егзистирало је нешто, што је проглашавано документарцем, а у суштини то је било буквално фотографирање свакодневних тема. Такви, такозвани документарци, рађени су по више мјесеци, а били су без икаквих идеја, уз потпуно одсуство артистичке маште.
Сада кад постоји телевизија видимо да се такви „документарци“ (који су често били и чиста „социјала“ за филмске раднике) могу снимити за
. једно јутро и емитирати као пригодна |
"репортажа без амбиција да се то зове „филмска умјетност“. у
Добар документарац има још уви-
Душан Вукотић:
_ _Али, присетимо се да документарац још од свог почетка није био намењен искључиво информацији и да је једини очувао у ери звучности филма стару универзалност говора без речи. Намењен је био импресији, размишљању, сажетом, дубљем установљавању и обликовању метафоричких спознаја, исказивању најпрецизније размишљених истина и њихове вишеслојности, У том сећању на дела Јоћпа Спегзопа, Жођегфа К]аћегфуја, Вегја Наапчјте, или из новијег времена Кагараета, Поланског, постајемо свесни да телевизија никада неће жртвовати оно време, „концеџ рану _ запор-_ и. стваралачку проницљ какве ' захтева прави, класични документарац какав живи и у нашој кинематографији. Истина је да је у данашње време поред телевизије документарном филму јако сужен простор, али су зато у том простору огромне могућности за ванредно и изузетно удубљивање које може да досегне само устрајна модерна филмска сензибилност.
јек велику будућност, али му код нас мањка већа доза критичности на догађаје и сувремена друштвена кретања. Документарци не би смјели бити регистрација збивања (чак и онда кад имају формално занимљиве, бизарне мотиве), него би морали оштро полемизирати са временом у којем живе. Таквих полемичних документараца би ло је мало, а ови би требало провоцирати нашу савјест и гонити нас на размишљање. Било је и лажних документараца,
· оних режираних документарних дје-
ла у нашој кинематографији. У таквом филму режисер себи измисли за дату тему, па онда режира у неком камењару „документарне чињенице!“. Све се то комплетира театралним, патетичним текстом, а аутор се понаша као да открива Америку. У суштини т оје продавање рога за свијећу иу документарном филму равно — провалној крађи.
Тајна доброг документарца, као и играног филма, врло је једноставна — МОРА БИТИ АУТЕНТИЧАН!
Збогом класичних десет минута
Оваква питања са забрињавајућом интонацијом јављају се повремено већ годинама, било да се односе на играни или краткометражни филм. Експанзија телевизије са њеним свакодневним техничким и телекомуникационим иновацијама је-чињеница, али смо често склони да о томе говоримо крајње упрошћено сматрајући телевизију ривалом. кинематографији, њеним непријатељем број један. У свом деловању телевизија је и по-
средник вредности створених у дру- ·
тим стваралачким областима. Процес гпоствменог пресељавања документарвог и краткометражног филма са екрана кино-дворана на телевизијске екране започео је негде средином шез десетих година и још траје. У том времену светска производња документарног филма — произведеног изван телевизијских центара — није смањена, — а производња неких жанрова; као на пример, цртаног филма десетоструко. је повећана. " специјализираних кино-дворана у све
ту, а таквих код нас нажалост нема,
и данас чине краткометражни филмо- . ви „Број међународних филмских фе 5 А |
стивала намењених краткометражном
Програме
филму у задњих десетак година је
· повећан. :
За наш документарни и краткометражни филм, дуго времена је београдски фестивал представљао скоро једину могућност изласка пред јавност након чега је велики број тих остварења остајао по складиштима. Телевизија, која доприноси културном развоју наших мање урбаних и сеоских средина, све више приказује наше документарне и краткометраж-. не филмове. Број гледалаца остварен
У једном ТВ приказивању не би могао
бити остварен. ни у десет година приказивања у нашој скромној кино-мре-
. ски. Треба још: рећи да је ово покре-
нуло и неке структуралне и тематске приступе. у. самом , краткометражном филмском стваралаштву. Документарни филм настоји комплексније обрадити и анализирати садржај којим се бави, и тиме се његово временско тра јање све више удаљава од оних „класичних“ десет минута. Филм и телевизија су увиђали да су један дру“ гом потребни и њихова међусобна сарадња на заједничкој производњи
филмских пројеката свих жанрова је
логична чињеница која дефинише и перспективу краткометражног филма.