Borba, 31. 10. 1988., S. 11
YU PRESS
Bedrnun aug gInunuu PPI AI OKSI/A6T:JoFUBiNAI1i8rrirY; i rinir ue army rg e ar WBUNrTFIP OG OGI IE: rPieAiger:ESOBgF sr for: iPuimySrz ari nm BDEEi Ip rapyurıUBURAZuuakkuT UAN Nr aiPARKUKE gar HUGO SRI BOR IOEOOJL 2 —
Kako ukinuti sebe
Izuzetno je teško i komplikovano, ali ipak verujem da je moguće samoukid jednog takvog sloja kao što je birokratija — kaže prot. dr Mihajlo soba M rektor Republičkog zavoda za društveno planiranje SR Srbije i član Komisije
Predsedništva SR Srbije za privrednu reformu
„.. Sadašnja radnička nezadovoljstva zbog položaja u društvu i, nadasve, zbog niskih zarada prinudiće mnoge političare da shvate da je bitno smanjen manevarski prostor za dosadašnji dirigovan način rešavanja gorućih problema. Ta prinuda otvara prostor za traženje novih formula u sprovođenju reforme, a samim tim i novih odnosa u društvu. No, ne treba biti naivan pa verovati da će se nov institućionalni sistem moći sprovesti kao što se pali ili gasi svetlo — pritiskom na prekidač — kaže u „Intervjuu” prof. dr Mihajlo Crnobrnja, direktor Zavoda za društveno planiranje SR Srbije i sekretar Komisije Predsedništva SR Srbije za privrednu reformu.
— Naprotiv, treba jasno reći da će u prelaznom periodu čistota opredeljenja biti „ukaljana“ i sasvim je sigurno da jugoslovenska privreda neće, do kraja, biti tržišna. Sam akt menjanja Ustava i proglašavanja privrdne reforme je, zapravo, tek početak cele te stvari. Otuda sledi da će se i uloga države i uloga Saveza komunista — ako ne radi nečeg drugog, dakle, ako ne radi odbrane sopstvenog interesa, onda radi neznanja kako drugačije da postupi — produžiti i po inerciji i po nameri.
e Neki političari, izgleda, pre-
Pobuna znanja bez imanja
...Jesmo li mi zaista postali rezervat jeftine, obrazovane radne snage za rad u razvijenim zemljama Evrope, u Americi, i Japanu? — pita se profesor dr Slobodan Šestanović, prorektor Sveučilišta u Splitu. — Ako jesmo, a izgleda da jesmo, da li je to rezultat naše politike ili diktat onih kojima smo dužni. Ako je to posljedica naše politike, neka nam Bog pomogne! Ako je diktat onih drugih, zašto im ne otkažemo takav vid poslušnosti? Nastavi li se ovakav odnos prema obrazovanju i znanosti, u 21. stoljeće ući ćemo „na paranak”, kako reče jedan moj suradnik i prijatelj. Vjerujte, imam godina koje mi ne daju za pravo da budem optimist. Ali, nisam ni pesimist, nego nastojim biti realan. Stoga mislim da moramo početi razmišljati o našoj znanosti i stručnjacima na drugi način. Jer, još nije kasno...
A u kakvim prilikama radi naša visoka inteligencija? Evo nekoliko podataka koji najbolje oslikavaju pravo stanje stvari:
\LFEĆEPAT |
0
infevvjju
viđaju nužnost tog prelaznog perioda i tih prelaznih mehanizama, obećavajući veće rezultate nego što je u datoj situaciji moguće...
— Zanemarivanje uloge Saveza komunista, kao neposrednog učesnika, može imati nepovoljne posledice, baš kao i nastojanje pojedinaca da budu, dozvolite mi da se posprdno izrazim — majka za sve, odnosno partija vlasti. A od toga smo se odavno, ne samo deklarativno, već i u praksi, ipak, odrekli. 0 Već u uvodnom delu dokumenta, odnosno, koncepta radikalnih, ne samo privrednih već i društvenih reformi, kaže se da je oslobođenje privrede od birokratije jedan od prvorazrednih zadataka, pošto će se preduzeće afirmisati kao osnovni ekonomski subjekt. Nabrojane su i druge nužne pretpostavke za racionalno poslovanje privrede. Stiče se ipak utisak da ste i vi, kao i mnoga slična tela ranije, prenebregli važne činjenice jugoslovenske materijalne i duhovne realnosti. Znate li za primer da je birokratija ukidala samu sebe?
Prije tri godine, od 80 grana društvenog rada, obrazovanje (a ono i znanost su nedjeljivi!) bilo je, po osobnim dohocima, na 79. mjestu. Iza njega bili su samo još rudnici željezne rude. Što se tiče izuma, u Evropi smo bolji samo od Albanije. U Jugoslaviji se godišnje pojavi oko 2.000 inženjera. Usporedbe radi, u jednoj tvornici u SR Njemačkoj, koja ima 6 tisuća Zaposlenih, -na -razvoju klipa za motore radi 1.000 inženjera. Na istom poslu, u jednoj beogradskoj tvornici radi samo jedan inženjer, Rezultat: Nijemci izbace 36 modela mjesečno, a beogradska tvornica jedan!
I dok u svijetu ima milijardu nepismenih ljudi, u našoj su zemlji u razdoblju od 1962. do 1984. godine promovisana 23.254 magistra i 13.357 doktora. nauka. Najviše radnika s takvim titulama radi u
Staze i bogaze
altyazzzEIGIEGIIGGIGIGuErmIenIIINuRIEGGIIIuuIu IIIa LI unum mu ua num eealyi E aim" emeanarra=aıiodii pravni saveti
Kleveta
Savetuje: Božidar Ilić
na sastanku
Na jednom sastanku članova zacije kome nisam prisustvovao, neo niz neistina. O tome sam saznao
kim drugima prisutnim na tom sastan da li se ovde ra
tužim, pa me interesuje
gom krivičnom delu, kome se po
čini onaj ko za drugog iznosi ili i njegovoj časti i dela potrebno je lice. Nije potrebno
— pita R. L. iz Beograda Krivično delo klevete
prenosi štogod neistinito što može škodit ugledu. Za ostvarenje obeležja krivičnog, da se takva izjava odnosi na određeno ( da li je to lice izričito imenovano, ali je potrebno (dovoljno) da se iz sadržaja izjave i okolnosti pod kojima je data može sa sigurnošću zaključiti na
Da bi izjava bila klevetnička tre na od trećeg lica i od tada i teče ro tužbe sudu, koja se podnosi u rok delo i učinioca. li
Da bi se izjava mogla oceniti kao klevetnička, potrebno je da činjenično tvrđenje koje je u njoj izneto na objektivnoj oceni može škoditi časti i ugledu drugog l ne daje sud. Ta ocena suda mora ma određene sredine (javnog mne
saznanja za krivično
Sveta moje mesne organi-
koje se lice odnosi.
jedan drug je za mene iziz razgovora sa neku. Hteo bih da ga di o kleveti ili drudnosi tužba i u kom roku
ba da je saznata i shvaćek za podnošenje privatne u od 3 meseca od dana
potrebno
ica, a o čemu Oce” biti u skladu sa shvatanjinja) i opšteusvojenim | Nemačkoj, 36. Predlog,
novac?
— Znam: britanska vlada pod rukovodstvom Margaret Tačer...
60 Mislio sam na socijalističke režime...
— Da ne verujem u takvu mogućnost, ne bih ni radio posao u ovoj Komisiji. Dakle, ja sam uveren, uprkos saznanju da je samoukidanje jednog takvog sloja kao što je birokratija izuzetno teško i komplikovano i, kao što rekoste, bez presedana u socijalističkim zemljama, da je to moguće.
0 Kad sam govorio o previdima Kormnisije, mislio sam na rigidnu ideološku i mentalnu matricu koja je izgrađena u ovih 45 poratnih godina. Godinama su jugoslovenski građani zasipani osudama tržišne privrede kao najstrašnijeg kapitalističkog zla, pa je sasvim prirodno što se na mitingu u Nikšiću pojavila i parola: „Ko su oni što nam nude tržišnu privredu, crni hleb, inflaciju, privredni haos i bedu.“
— Sve što je navedeno u toj paroli iza reči „tržišne privrede“ u suštini je posledica — nepostojanja tržišne privrede. Voleo bih da mi nosilac ili pisac te parole navede zemlje u kojima je privreda stvarno tržišna, a da u njima vladaju beda i haos i da nema svih vrsta hleba, i to napretek.
Dragan TANASIĆ
ma ni običnih
„.U zemljama gde se vreme a i strpljenje slušalaca nešto više nego kod nas ceni, kao što je to u Americi, polučasovni govor obično drži samo šef države, i to jednom u četiri godine kada se novoizabrani predsednik svojom porukom obraća naciji. Najčešće to je i jednom u životu. ;
Inače, čak i kada obrazlaže velike političke programe, američki predsednik strogo vodi računa da to traje od 20 minuta do najviše pola sata.
Predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar, naprotiv, svoje
1925 redova držao je oko sat i po, mada u običnim prilikama slušaoci gube pažnju već posle tri minutax. Američki političari, ako i čitaju svoja izlaganja, to gledaoci teško mogu da primete.
Pred govornicima su instalirani teleprinteri. To su, u stvari, dve-tri plastične table koje se, posmatrano sa strane gledalaca, normalno provide, dok su sa govornikove strane to ogledala na koja še krupnim slovima projektuje pokretni tekst govora.
I kada je govornik dobar glumac, poput američkog predsednika Regana, koji glavu okreće na ·| sve tri strane (prema svakoj tabli), gledaocima ostaje samo da se dive njegovoj oratorskoj „veštini“.
Nema sumnje da poslednjih godina prvi čovek srpskih komunista drži najzapaženije govore pod jugoslovenskom političkom kapom. On je i najviše napadani, ali danas i neuporedivo najviše podržavani domaći političar. U tom smislu, čak i ljubljansko „Delo“ odaje izvesno priznanje.
neprivredi! Što se tiče mladih i natprosječno nadarenih, odnosno sposobnih kadrova koji su u toku studija postizali fascinantne rezultate, činjenice govore da se oni, silom prilika, utapaju u masu mediokriteta, ne rade ono za Što Su OSposobljeni i koliko znaju, imaju male plaće i razmišljaju o — odlasku... Postoje mnoge analize koje govore o razlozima (ne)namjernog zapostavljanja nauke i učenjaka i o eventualnom napuštanju takve „politike“. Stoga, da ne zamaramo s još nekim sumornim pokazateljima, sjetimo se da je čuveni Pavle Savić, upitan što misli o odnosu društva i privrede prema obrazovanju i znanosti, jednom prilikom rekao kako se zapravo radi o „osveti slabih đaka“. Zapanjen tom izjavom, jedan splitski profesor zamolio je svog kolegu da komentira Savićeve riječi i dobio odgovor: — Ne znam, ali je ipak činjenica da je to vrlo mudar čovjek
Blažo DAVIDOVIĆ
„.Baveći se raznovrsnom tematikom, a u poslednje vreme najčešće radom organa vojnog pravosuđa i vojne službe bezbednosti, „Mladina“ bukvalno prerasta u svojevrstan poligon na kome osiljeni alternativci uvežbavaju lansiranje neistina i špekulacija. Drsko klevetanje Vojnomedicinske akademije jedan je od svežijih primera za to. O čemu je, zapravo, reč?
Okrivljeni i osuđeni zastavnik JNA u „slučaju Janša“, Ivan Borštner, dao je nedavno intervju „Mladinovom“ odgovornom uredniku Francu Zavrlu, u kome, uz pomoć sagovornika, iznosi grubu neistinu o odnosu osoblja VMA prema njemu. Povod za taj razgovor, kako saznajemo od dvojice osuđenika, jesu neke „nejasnoće o teškoćama“ koje je, sada već bivši zastavnik, imao za vreme specijalističkih prgleda na VMA. Ojašnjavajući te „poteškoće“, Borštner tvrdi da se lekari u Beogradu, za razliku od kolega u Ljubljani, nisu ponašali kao lekari, već kao islednici. U Vojnomedicinskoj akademiji su ga, kaže, zadržali nepotrebno na specijalističkom psihijatrijskom pregledu, a zatim šikanirali i, umesto o zdravlju, ispitivali o sasvim drugim stvarima. Lekari VMA, optužuje Borštner, pogazili
(B. Vojinović, „Dnevnik“)
~ e. ukistene PFOČE o.
Vodoravno:1. Oznaka za jug, 2. Glavni grad zemlje, 10. Jedinica električnog otpora, 12. Mlado jedne domaće životinje, 13. Inicijali ruskog pisca („Lovčevi zapisi“), 14. Austrijski pisac („Hotel Savoja”), 16. Glavna reka Bosanske krajine, 17. Najveći deo, 18. Propalica, 20. Grad u SSSR, blizu Taškenta, 21. Morska riba, 22. Organizacija izvoznika nafte, 23. Neprikladan, 25. Oznaka za sever, 26. Poništiti, 28. Sibirska reka, 29. Planinska oblast u Kašmiru, 30. Izbavljenje, 31. Pre-
odnevna predstava, 32. Brodski pilot, 33. Muzički instrument, 34. Prevremen, 35. Reka u Austriji, 36. Sposoban, 38. Drška na violini, 39. Delovi rečnog toka sa brzacima i vodopadima.
Uspravno:1. Pariski univerzitet, 2. Rimsko 1.000, 3. spev, 4. Srednjovekovni lirski pesnik i pevač, 4. Ozleda, 6. Insekt, 7. Auto-oznaka za Peć, 8. Lirski pesnik, 9. Sveta pora, 11. Vrsta tkanine, 15. Nespretnjaković, 17. Vojnik iz elitnih jedinica, 19. Pastir u koga se zaljubila Afrodita, 20. Sprava, 22. Razgledanje, 24. Sedamnaesto i trinaesto slo-
o azbuke, 2 ) MKAKAŠ, 27. Uzak, 28. Veza, 30. nus, 15. Ka, 16. Povoj,
Rima, 31. Iako, 33. Oblast u SR 21. Doha, 22. Arad, 24. J
PRAJM
REŠENJE BROJA 1912 17. Mom,
no koje zalazi u more. 37. Ole, 39. Ave, 40. Ime,
uvodno slovo na 17. sednici od.
5. Finski smučar Vodoravno: 1. Asocijacija, 10. Tor, 11. Ran, 12, Sol, 13. Ar, 14. Ja-
Da li je vreme
Izveštavajući o.toku 17. sednice CK SKJ, dopisnik „Njujork tajmsa” napisao je da su „goruća pitanja bila prigušena bezbrojnim apstraktnim marksističkim rečnikom naučenim u specijalnim školama gde se obučavaju funkcioneri komunističke partije“. Pogrešio je pominjući specijalne škole, jer je očigledno da kod nas nerseva oratorskih veština
HMH
U rubrici „Portret nedelje“, Mile Šetinc u „Delu“ o oratorskim osobinama Slobodana Miloševića piše:
„.„Milošević je naprosto ,istupio' iz gvozdenog žargona naših
· političara. U njegovom govoru ne-
ma dugih i zapetljanih rečenica, nema onog nasilničkog fraziranja — koje u svakom govoru teži da obuhvati čitav ,svetsko-istorijski značaj događaja na našem tlu. Nema praznih fraza iz mnogih naših govora. Rečenice su kratke, jednostavne, pune razumljivih metafora, komparacija i gesla koji od-
IZ]
mah mogu da postanu ,narodski”“.
Imajući sve to u vidu, lako će|. mo razumeti ocenu rada 17. sedni-
ce CK SKJ, koju je 19. oktobra objavio „Njujork tajms“ iz pera svog dopisnika Henrija Kama:
„Mada je od sednice očekivana prekretnica na jugoslovenskom brdovitom ekonomskom i političkom kursu, goruća pitanja bila su prigušena bezbrojnim i apstraktnim marksističkim rečnikom naučenim u specijalnim školama gde se obučavaju funkcioneri komunističke partije. U toku dva dana čitani su unapred napisani govori i nije bilo debate. Čak ni povreme-
na šala, izliv aplauza ili neodobra- |
vanja, nisu oživeli sednicu.“ Američki novinar greši pozivajući se na obuku u specijalnim školama, jer valjda je više nego očigledno da Jugoslavija nema ni obične kurseve za usavršavanje oratorskih veština. Toma DŽAIĆ
Grube optužbe
Dok je bio na VMA, Ivan Borštner je svakog trenutka mogao iska- | mati nezadovoljstvo svojim tretmanom, ali to nije učinio, pa su utoliko čudnije njegove optužbe u intervjuu „Mladini“
O Vi IN O O S a ab ad anaj
NARODNA ARMIJA
LOV: a Aa a io i S aa a una
su lekarsku etiku i dodaje da je uveren da su u njegovim pregledima učestvovali i organi službe bezbednosti i da je nalaz o njegovom zdravstvenom stanju bio unapred sastavljen.
Borštnera je na VMA doveo put u potrazi za invalidskom penzijom. Tu je boravio od 6. do 21. septembra ove godine. Tretiran je kao i svaki drugi pacijent.. Poklanjana mu je potpuna pažnja. Osoblje te renomirane ustanove nije učinilo ništa izvan uobičajenog medicinskog tretmana. Otuda se Borštnerove optužbe, kažu u VMA, mogu jedino shvatiti kao opake insinuacije. Njegovi navodi, jednostavno rečeno, predstavljaju grubu nćistinu i imaju neku dugu pozadinu.
Optužbe Ivana Borštnera su utoliko čudnije što dolaze sa zadrškom i posredstvom „Mladine“ i nekih drugih glasila. Dok je bio na VMA, on je svakog časa mogao izraziti nezadovoljstvo svojim tretmanom. To, međutim, nije nijed-
nom učinio... M. ŠUŠNJAR
(GS>GOGLENIKO
18. Ako, 20. AŠ (August Šenoa),
unan, 25. Plavi, 26. Edem, 27. Reza, 28. PN
j - (Plećaš Nikola), 29. Tat, 31. Ovi, 32. Orisa, 34. La, 35. Proso, 36. Et, 37. Kop- (Plećaš Nikola) 41. Manihejizam.
Filip Filipović
FELITON
OSNIVAČI I ŽRTVE
kreta Jugoslavije.
ji LJU — HTT T zZzsz(zsirzzPiše: Ljubomir MILIN
„Nema ničeg strašnijeg za jednog revolucionara nego nevin stradati od ruke
svojih drugova“ (Tito)
Sukob „vecina“ „manjina“ Manuilski je protiv stavova Markovića i Milojkovića
Druga zemaljska konferencija, održana u Beču od 9. do 12. maja 1923, morala je da odgovori na pitanje kako je došlo do teškog poraza na skupštinskim izborima, kao i zbog čega dolazi do produbljivanja sukoba između „većine“ i „manjine“ u partijskom rukovodstvu.
Analizom rezultata skupštinskih izbora, prevladalo je uverenje da su uzroci nacionalnih sukoba u kraljevini: državni centralizam i hegemonizam srpske buržoazije, konkurentska borba nacionalnih buržoazija i nezadovoljstvo svih društvenih klasa ekonomskim i socijalnim položajem. Odlučeno je da se u Partiji otvori temeljna rasprava o „nacionalnim i plemenskim pitanjima“ i da se za sledeću konferenciju pripremi rezolucija o nacionalnom pitanju.
Rasprava je otvorena 31. maja 1923. godine u redakciji partijskog lista „Radnik—Delavec“. U početku su se čula stara shvatanja — da postoji samo klasno ugnjetavanje. Rešenje nacionalnog pitanja i dalje se videlo u tome da ideju nacionalnog jedinstva brani i ostvaruje roleta-
| rijat. Diskusija je doticala niz pitanja: odnos ko-
munističkog pokreta prema nacionalnom i seljačkom pitanju, da treba odbaciti shvatanje da je rešavanje nacionalnog pitanja isključivo zadatak buržoazije...
U diskusiji o nacinalnom i seljačkom pitanju formirala su se dva idejna stanovišta.
Crvene zastave na Savskom pristaništu
Levica — Đuro Cvijić, Kosta Novakovć zahtevala je da se KPJ bori za vodeću ulogu u seljačkim i nacionalno ugnjetenim masama. Radničko-seljačku revoluciju smatrala je prelaznom etapom u kojoj se istovremeno odvija i borba Komunističke partije za uspostavljanje diktature proletarijata.
Desnica — na čelu sa dr Simom Markovićem koji se nalazio u zatvoru — polazila je od ocene da politička situacija u zemlji nije dovoljno revolucionarna. Marković je smatrao da žadb ničkoj klasi, dok je prinuđena da živi u buržoaskoj državi, nije svejedno da li će živeti u demokratskoj ili despotskoj državi. Zbog toga, proletarijat u postojećim uslovima treba da se uključi u rešavanje nacionalnog pitanja i formuliše nacionalni program prilagođen uslovima buržoaske Jugoslavije.
U jeku diskusije o nacionalnom pitanju i u Pra za održavanje Treće zemaljske
onferencije KPJ, iz požarevačkog zatvora su 2. septembra 1923. godine pušteni Filip Filipović, Vladimir Ćopić i Nikola Kovačević. Po izlasku iz zatvora, sa grupom požarevačkih radnika posetili su grob Vase Pelagića i položili venac.
Dva dana kasnije, iskrcali su se na Savskom pristaništu. Bilo je to 5. septembra 1923. godine. Doček su organizovali Moša Pijade i Bora Prodanović. Opkoljen i praćen masom radnika koji su razvili crvene zastave i marame privezane na štapove, fijaker s Filipom Filipovićem pošao je put Kalemegdana. U Knez-Mihailovoj ulici radnici su Filipa nosili na rukama, kličući njemu, Lenjinu i sovjetima, a čule su se i parole protiv vlade i belog terora. Kod kneževog spomenika, masa radnika je dočekala Filipa i primorala žandarme da fijaker okrenu prema Terazijama. Prilikom skretanja u Skopljansku (Nušićevu) ulicu, Filipović je održao kratak govor, zahvalio
ma dočeku i zamolio radnike da pođu na želez-
ničku stanicu i isprate Vladimira Ćopića i Nikolu Kovačevića. Zatim, praćen radnicima, otišao je u Takovsku ulicu, gde je stanovao.
Po dolasku u Beograd, Filip Filipović se odmah uključio u politički rad. Izabran je za predsednika Centralnog odbora Crvene pomoći, koji se tada.formirao kao međunarodna organizacija za pomoć žrtvama reakcije i belog terora. Nešto kasnije, izabran je za predsednika Centralnog odbora NRPJ i postavljen za glavnog urednika marksističkog časopisa „Borba“.
Po povratku u Zagreb, Vladimir Ćopić je postao sekretar Oblasnog komiteta KPJ i NRPJ.
Na Trećoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj od 1. do 4. januara 1924. godine u Beogradu, O ilepalnosti, učestvovali su i Filip Filipović i Vladimir Ćopić. U to vreme ilegalna KPJ imala je oko 1.000 članova, a na konferenciji je učestvovalo 35 delegata.
Rezolucija o nacionalnom pitanju je usvojena na osnovu predloga koji je pripremio Đuro Cvijić.
Opšti princip na kome je počivala rezolucija bio je „interes istorijskog progresa i oslobodilačke borbe radnog naroda“. Postavljena su tri cilja: prvo, ostvariti pravo na samoopredeljenje naroda i odstraniti hegemoniju sr! ke buržoazije; drugo, udružiti borbu seljačkih masa sa borbom radničke klase protiv kapitalizma; i treće, u toj borbi stvoriti preduslove za obrazovanje federativne (saveznc) radničko-seljačke TODOR u Jugoslaviji, na Balkanu i Podunavju. Ova je rezolucija, u stvari, konkretizovala RON načela nacionalne politike Komunističe internacionale za života Lenjinovog, i to: OStvarivanje prava naroda na samoopredeljenje do otcepljenja; jedinstvo nacionalne i klasne borbe i federativno uređenje kao najbolji oblik za rešavanje nacionalnog pitanja u višenacionalnoj državi.
i Komunistička partija Jugoslavije plati-
a je krvav danak staljinskim čistkama. U | njima su nestali — uz druge revoluciona|) re — i osnivači i sekretari KPJ Filip Filipović, dr Sima Marković, Đuka Cvijić, Vladimir Ćopić, Jovan Mališić-Martinović i Milan Gorkić, i rukovodilac Komunističke Ž omladine Internacionale Vojislav Vujović. U ovom feljtonu: o životu, delu i sudbini Filipa Filipovića (sto deset godina od rođenja) i dr Sime Markovića (sto godina |, od rođenja). Obojici je pedeset godina od | tragičnog odlaska iz komunističkog po-
BORBA, 31. oktobar 1988. { {
dr Sima Marković
Prema državi SHS, konferencija je zauzela pozitivan stav: „Ujedinjenje srpskog, hrvatskog | i slovenačkog naroda u zajedničku državu leži u
ravcu istorijskog progresa i klasne borbe proetarijata“. |
Staljin umesto Trockog
Značaj treće zemaljske konferencije KPJ bio je u tome što je definitivno napuštena ideja O troimenom narodu Srba, Hrvata i Slovenaca i | usvajanju načela da svaki narod u državi ima pravo na svoju samostalnu suverenu državu i načela dobrovoljnog ujedinjavanja u federaciju u okviru republike Jugoslavije.
U novo rukovodstvo KPJ izabrani su veći- | nom pripadnici levice: Filip Filipović, Vladimir Ćopić, Triša Kanclerović, Kosta Novaković, Sima Miljuš, Lazar Stefanović i Jakob Žorga.
Dr Sima Marković se u to vreme još uvek nalazio na robiji. |
U Moskvi je 8. jula 1924. godine počelo zase- | danje Petog kongresa Komunističke internacionale. Kao delegati KPJ prisustvovali su Filip Filipović i Vladimir Ćopić, dok je Vojislav Vujović bio delegat Komunističke omladinske inetrnacionale. Bio je to prvi kongres posle Lenjinove smrti.
U Izvršni komitet KI izabran je Staljin umesto Trockog. Ova promena nagovestila je veliki zaokret u Komunističkoj internacionali.
Na Kongrešu je, naime, odnela prevagu struja koja se zalagala za jačanje uticaja Kominterne na njene članice, sužavanje inicijative i relativne samostalnosti komunustičkih partija i za njihovu što potpuniju boljševizaciju. Boljševiza- | cija Kominterne je imala dva cilja. Prvi — da se uspostavljanjem monolitnih, disciplinovanih i strogo centralizovanih partija, apsolutno podređenih Kominterni, ostvari hegemonija ruske | partije u međunarodnom komunističkom pokretu. Drugi — da se boljševizirana Komunistička internacionala iskoristi kao instrument borbe Staljina, Zinovjeva i Kamenjeva protiv Trockog.
U tezama o taktici Kominterne, usvojenim na Petom kongresu, o boljševizaciji se govori kao „najvažnijem zadatku KI u sadašnjem trenutku”. Suština boljševizacije izražena je tako što je zapisano da „prava boljševička partija mora biti centralizovana, mora biti kao iz jed- | nog kamena”. Kominterna je nazvana međunarodnom boljševičkom organizacijom” koja je „od prvog dana svog postojanja vodila bespoštednu borbu, ne samo protiv desnog oportunizma, već i protiv „ultralevih tendencija“. |
Usvojenim Statutom o boljševizaciji Kominterne otvoren je put staljinizaciji Internacionale, ito u onoj meri u kojoj je Staljin uspevao da slomi „opoziciju“ u redovima RKP(b) počev od Trockog pa, zaredom, do Žinovjeva, Kamenjeva i, na kraju, Buharina.
Već na ovom kongresu Manuilski je Staljinu bio desna ruka u tumačenju nacionalnog i kolonijalnog pitanja, kada je diskutovao i o jugoslovenskom nacionalnom pitanju.
„Greške jugoslovenskih
drugova“
Na Kongresu je u ime KPJ govorio Filip Fili- | pović. On je rekao da je Jugoslavija višenacionalna država u kojoj zbog nerešenog nacionalnog i agrarnog pitanja besni beli teror. Postavljajući pitanje „kako se moglo dogoditi da tako Velika partija privremeno izgubi kontakt sa masama“, Filipović je odgovorio da posle „Obznane” i Zakona o zaštiti države, Partija, „zauzeta razmimoilaženjem i frakcijama, nije imala vremena da stvori nov komunistički organizacioni aparat. Kada je Partija ušla u period Zakona o zaštiti države, po kome se komunistička propaganda kažnjavala sa 20 godina robije, i smrću, svi ti socijaldemokratski i polusocijaldemokratski elementi gubili su hrabrost, ostavili su Partiju na cedilu, i otišli“.
U referatu „O nacionalnom i kolonijalnom pitanju” Manuilski je veliku pažnju posvetio jugoslovenskom nacionalnom pitanju.
„Koliko god da su greške koje su počinile pojedine sekcije KI u konkretnim uslovima raznolike, one se ipak svode na nekoliko osnovnih vrsta“ — rekao je Manuilski i nastavio: „U prvu vrstu takvih grešaka može se svrstati stav nekolicine jugoslovenskih drugova, posebno druga Sime Markovića (i Živote Milojkovića) koji se sada nalazi u zatvoru”.
Podsetivši da je JugOkiya višenacionalna država, zbog čega nacionalno pitanje za KPJ ima izuzetan značaj, Manuilski je rekao:
„Međutim, po miRIJRANA drugova Markovića i Milojkovića, nacionalno pitanje u Srbiji je jednostavno izmislila buržoazija. Pitanje da li su Srbi, Hrvati i Slovenci tri nacije ili samo jedna — prema mišljenju druga Markovića — samo je teoretski interesantno i ne bi smelo ni najmanje da utiče na praktičnu politiku Partije... U svojoj brošuri „Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma“ i u nizu članaka objavljenih u organu KPJ, u listu „Radnik“, dru UAE kao praktičnu parolu za komunističku parolu predlaže borbu za reviziju Ustava, to jest ograničava POASK prava naroda na samoopredeljenje isključivo na ustavni teren”.
SUTRA: Da li je seljak za revoluciju?
društvenim normama.