Borba, 06. 05. 1992., S. 4
ВЛАДА СРПСКЕ ОПШТИНЕ ПРИЈЕДОР УВЕЛА ПОЛИЦИЈСКИ ЧАС
Седам убистава
Приједор. — После убиства двадесетогодишњег Раденка Ђапе, резервног војног полицајца коме је непознато лице пуцало у леђа, у Приједору се нагло погоршало безбедносно стање. Истог дана рођак Раденка Ђапе убио је четворицу грађана муслиманске националности. Четвороструки убица је у бекству због чега се његово име не саопштава јавности. На Дубичкој цести, у Горњем јеловцу пронађени су мртви Исмета и Расим Шахиновић, рођени 1960. у Босаснској Дубици, Јусуф Кучуковићрођен 1946. у Брезичанима и Мумин Ромић, рођен 1937. у Церјецима код Приједора. Још се трага за убицама резервног војног полицајца Ђапе, као и за четвороструким“ убицом грађана.
Влада Српске општине Приједор изразила је жаљење због овог догађаја и позвала грађане на ред и мир. То је био разлог за увођење полицијског часа у граду. Будући да је јучерашња сахрана Раденка Ђапе протекла без инцидента, а ноћ и дан у миру, без иједног инцидента, јутрос су школе установе и предузећа почели са радом. Уочи првомајских празника власт у Приједору преузела је СДС и српска полиција. Нова власт увела је радну обавезу и мобилизацију за све грађане српске националности од 18 до 60 година. М. МАРИЋ
У БОРБАМА НА ВЛАШИЋУ ПОГИНУЛО ДЕСЕТ ЉУДИ
Уништени антенски системи
Бањалука. — Покушај зелених беретки, хосоваца и припадника МУП-а БиХ прекјуче да заузму и војни део објекта на којем се налази релеј на Влашићу је — пропао. Припадници јединице Бањалучког корпуса су заједно са српским територијалцима након жестоких борби разбили ове формације. У борбама су погинула двојица припадника ЈНА, док су противничке стране имале осам жртава. Заробљено је 18 припадника хрватских и муслиманских формација које се налазе у бањалучком затвору.
У току борби потпуно су уништени антенски системи на релеју због чега три четвртине БиХ не може примати програм РТВ Сарајево. У прекиду су и телефонске везе које су ишле преко овог система.
M.M.
4, СРЕДА, 6. МА
1992. ГОДИНЕ ·
ЕКСКЛУЗИВКО: РЕПОРТЕР „БОРБЕ“ СА ИЗБЕГЛИЦАМА НА БАЊАЛУЧКОМ
АЕРОДРОМУ
( • и Пит а ( | У избеглиштво — прво „мушкарчине“ Ф Крајину остају да бране жене и деца Ф Од Милошевића, преко Геншера до Алије, сви су издајници
— Где је Вулета Миле2
=— Отишо' да се породи!
— Како да се породи, шта причаш човече2!
— Па теле би родило колико чека да оде одавде, мајку вам вашу неорганизовану... На Бањалучком аеродрому смо. Понедељак је. Неколико хиљада људи скупљених из целе Босанске Крајине полегало на поља крај писте и чека. Погледи им упрти у небо, а авиона нема па нема. На задах зноја и мокраће нико не обраћа пажњу. Око њих разбацане боце пива, папири, смеће... Звезда упекла, а деца плачу и траже да једу. Ничег нема, војска је
све покупила, а стрпљиве“
мајке, у ишчекивању спаса, објашњавају да ће јести када дођу на слободу. Слобода је, кажу, у Србији, само пола сата лета. Тако близу, а тако далеко:
Горе поменути дијалог воде један смркнути официр, плавац, и добровољац из Апатина, Вулетин ратни друг који добијени такозва-
Уведен полицијски час Бањалучка привреда,
градске установе и службе од јуче су прешле на рад у ратним условима, изјавио je председник кризног штаба, преименованог у ратни штаб бањалучке општине, Предраг Радић.
Радић је истакао да се полицијски час од 22 до 5 сати, уведен од прексиноћ, поштује, а да се прекршиоци оштро кгжњавају.
ни продужени викенд (шест дана одмора) жели да проведе са децом у родном крају. Од почетка рата на овом је терену као добровољац. Скоро четири сата није проговорио ни реч, али негде око поднева издало га је стрпљење. Самог себе у браду пита шта му је све то требало. На лет за Београд чека од зоре.
Готово нестварну тишину разбија врисак жене која је слушала радио.
— Чула сам, истина је, убили су Кукањца у Сарајеву! — А онај убица, Алија, семе му се замело, 'оће да кида у Турску. Неки су већ збрисали, јебо ја свима њима матер — надовеза се одмах неко.
Вентили. се отварају, псовка сустиже псовку, а маса се као по команди покреће и, већ добрано успаничена, кидише на жичану ограду која високо опасује писту. Војници спремно подижу пушке, међу њима је и једна дрчна девојка, готово девојчица, у маскир-
Петровић)
ној униформи.
— Одби — вичу.
— Ма коме ви то „одби“, мајку вам издајничку. И вама и Милошевићу и Аџићу и Тити и Геншеру и Алији...
Зашто њима, првог до себе.
— Тито нас је упропастио, ови „горе“ су нас издали, Геншер ће ми дати отказ, а Алијини „зелени“ пуцају на мене. Како можеш уопште да питаш, чија си ти и одакле2 — чуди се, стрељајући ме очима.
Боље да причам са колегама, помислих.
Већ је подне, сати споро пролазе. У гомили са фоторепортером и новинарима лондонског „Гардијана“ и из Бијелог Манастира покушавам да се пробијем до писте. Два дана већ чекамо
питам
свој ред. „Птице“ додуше
слећу, али увек „извисимо“. Право првенства им неко други. По логиц ствари то би морали бити рањени, деца, жене, припадници разноразних војски, новинари... Али, овај Сајгон на домаћи начин уверава нас да је код нас све могуће, само не логика. Надлежни су покушали да направе спискове приоритета, гарантују да ћемо полетети. Показујемо и пропуснице ПРЕС-а Бањалучког корпуса. Од њих вајде никакве. Игал Чазан, новинар „Гардијана“ не може се чудом начудити. Овај Енглез покушао је ипак на кратко да се прави Енглез. Из торбе је извадио књигу, Гриново „Бојно Поље“. Његово „искључење“ је кратко трајало. Након неколико страна корице су склопљене, јер, слећу авиони и бојно поље из његове књиге сели се крај нас. Маса пробија војни кордон и трчи ка Дагласовој „деветки“ коју је армија изнајмила од ЈАТ-а. Још једна је слетела, али за трен је била пуна војске. Места је било још само за тридесетседморо деце из Пакраца. Сцена која се догађала педесетак метара . даље
„Слушајући њих постали смо као и они“ — графит у опустелој Ба
могла се видети само на филмовима. Људски стампедо није било могуће зауставити. Жене и деца су посрћући трчали ка авиону, али мушкарци су били далеко спретнији. Њихова предност у брзини и снази
њалуци (Снимио: Божидар
же да се плати и у шилинзима и у маркама. Ко има, летеће, ко нема неће. Ми немамо.
Након два сата паника поново достиже кулминацију. На видику су нови авиони. Већ се чује да за
Два убиства
— На подручју бањалучког Центра служби безбједности догодила су се у последња 24 сата два убиства, пет експлозија, два пожара и чак 21 провална крађа, саопштено је јуче у овом
центру.
Из ватреног оружја убијен је прексиноћ Амир Драгановић који је пронађен на цести Приједор-Брежичани, док је Мурат Мехмуљи из Козаруше код Приједора чистећи пушку нехотице убио своју петогодишњу кћерку Мелину.
и за жене и за децу, али и за нас, била је — недостижна. Остајемо на писти крај
„самог авиона.
— Новинари!2 Ма ко вам јебе матер. Што не узмете пушке; већ се шетате ту безвезе — рече нам један официр и улети у авион. Нисмо стигли да га упитамо шта би требало да раде оне „мушкарчине“ које ће му правити друштво.
Терају нас све поново ван жице. Божа Петровић, фоторепортер „Борбе“, успева да утрчи у један „Антонов“. Лети за Ниш. За нас троје места нема. Војници вичу да ће бити још авиона, да ћемо сви сигурно одлетети, али нико им више ништа не верује. Кад нису, вичу људи, способни да организују пут, како ли тек ратују. Одмах и одговарају — никако, све су то дилетанти и издајници, све их треба побити.
У сусрет нам иду нови аутобуси, пуни војске. Значи, ако и дође још који авион места за нас, за обичан свет, опет неће бити. Ући ће, наводно, неки који журе на сахрану. Какву сахрану, питају се многи, кад им осмех не силази са усана. „Ко ту кога лаже, какве су то везе“, вриште људи и гурају се. У оближњој аеродромској згради права туча. Речено је да ће авиони летети цео дан, али да мора да се плати. Цена достиже 65.000 динара. Мо-
неколико стотина људи има само осам слободних места. Остало је за војску. Један пуковник раздваја жену од старијег сина и супруга. Ори се лелек и плач. Каква ће сада, питамо се, пасти селекција. Пуковника очито не муче тешка размишљања. По само њему знаним критеријумима међу срећницима опет су у већини мушкарци. Јасно је и зашто. Чује-
мо, биће до ноћи прогла-.
шена општа мобилизација. Ми прво молимо, показујемо папире, а онда се бунимо. — Новинари!2 — понавља речи свог претходника — Марш са писте, све ћу вас растерати.
Нећемо да се склонимо и он од полиције тражи да нас избаци са аеродрома. Ко смо ми, виче уз псовке, да му солимо памет и да још вучемо са собом некаквог Енглеза, шпијуна. Гурају нас и за успомену
остављају модрице. Спасио |
нас је пилот. Рекао је да можемо ући, на шта је пуковник оборио поглед и ћутке нас пропустио у авион. За собом остављамо неколико стотина људи. Међу њима је и Миле Вулета. Сутра је, ипак, нови дан. Можда ће стићи до своје деце. Ми јесмо, касно навеue. Beorpan „by night“ M3гледа сјајно. За неверовати.
Бранка МИТРОВИЋ