Borba, 14. 05. 1992., S. 12
2
ČETVRTAK 14.MAJ 1992. GODINE
{2 _červaTAK u. MAJ_1902. GODINE _____________________________________————–1- Nınzo-CC—=
Studija Branka Petranovića „Srbija u drugom svetskom ratu 1939-1945“, oslanja se na kritički pretres istoriografske i izvorne građe, tj. na postojeći studijski fond, ali se u mnogo čemu razlikuje od svih dosadašnjih pristupa. Pre svega, pisac je hronološki drukčije koncipirao svoju knjigu, počinjući izlaganje i analizu sa 1939. godinom, iako Srbija u tom razdoblju nije imala administrativni subjektivitet, jer je bila razložena u sastavne delove više banovina. Uostalom, i tada je bilo pitanje šta je to faktički srpski prostor u vreme kada je već započelo razgrađivanje Kraljevine Jugoslavije u ime neke buduće federalizacije države.
Te 1939. godine, u Evropi (evropocentristička koncepcija) počeo je drugi svetski rat, međutim bitno za opredeljenje pisca na ovakvu početnu hronološku granicu bilo je otvaranje srpskog pitanja upravo te godine od strane dela srpskih građanskih snaga. Sa rešavanjem hrvatskog pitanja, nametalo se istovremeno i rešavanje srpskog pitanja, u mnogo čemu važnijeg sa stanovišta budućnosti Jugoslavije. Postoji još jedan bitan razlog koji je Petranovića opredeljivao da se posluži ovakvom hronologijom. Srbi su bili nosioci otpora režimu Milana Stojadinovića i njegovim spoljnopolitičkim skretanjima prema Rimu i Berlinu, kao i onoj politici koju je kasnije nastavio knez Pavle Karađorđević sa bezbojnom, nacionalno nelegitimnom vladom svog prvog ministra Dragiše Cvetkovića. To su bili razlozi što je u Srbiji došlo do prelivanja snažnog antigermanskog, slobodarskog i antifašističkog talasa, koji će posle prevrata od 27. marta 1941. dovesti do Hitlerovog napada na Jugoslaviju.
Na ovakav pristup pisac se opredelio i zbog deoba, odnosno polarizacije društva u Srbiji uoči rata, koje se nije bitno promenilo
ni pod uslovima okupacije, ako se izuzme.
intenzitet dramatike nastale kao posledica genocidne politike ustaša u NDH. Srbija je, to se ovom knjigom jasno pokazuje, imala najteži ratni režim (sa kontribucijama), nalazila se „na zubu Hitleru“, bila je ključna zemlja Jugoslavije sa stanovišta raspleta jugoslovenske _ Кпге, internacionalizovane vrlo rano, već u jesen 1941. godine. Branko Petranović lucidno uočava da je građanska garnitura u Srbiji bila od 27. marta 1941. već neka vrsta taoca britanske politike, uključujući tu i Dražu Mihailovića, kada je već ušao u kraljevsku vladu Slobodana Jovanovića u januaru 1942. godine. Na drugoj strani, revolucionarni subjekt oličen u KPJ, odnosno u njenom rukovodstvu (Titu), bio je pod punom kontrolom Kominterne (u stvari, Staljina) u domenu spoljnopolitičke aktivnosti, nezavisno od toga što je koristio objektivnu situaciju i za neke samostalne mere i akcije.
Kao i druge srodne knjige iz pera B. Petranovića, i ova fascinira gustinom faktografske rekonstrukcije i izvođenjem utemeljenih zaključaka. Pisac je globalan u prilazu, zadržava se na osnovnim prosecima, služeći se selektivnim korišćenjem podataka o regionalno-lokalnim pojavama karakterističnim za Srbiju, naročito u periodu krize i poraza narodnooslobodilačkog pokreta u jesen i zi-
istoriografija
uparništva i raymeđa
Branko Petranović: „Srbija u drugom svetskom ratu 1939-1945“, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1992.
mu 1941. godine. Inovativno u metodološkom prilazu jednoj naglašeno obimnoj tematici, ovo Petranovićevo delo odstupa od ranijih posmatranja Srbije na koloseku od-
vojenih istorija tzv. uže Srbije, Kosova ı Metohije, Vojvodine i Sandžaka.
Osećajući i pokazujući već od ranije u svojim istraživanjima do kojeg stepena su u jugoslovenskoj i srpskoj istoriji savremenog, razdoblja bili važni inostrani podsticaji, pisac je i u ovom svom najnovijem delu dao jasan doprinos proučavanju autohtonih procesa i pojava blisko vezanih sa onim koji su poticali iz inostranstva, bilo da je reč o silama neprijatelja i okupatora ili silama savezničke, ratne antifašističke koalicije. Neprestano se prati i tumači faktor stranog intervencionizma, zatim promene odnosa i snage
, uticaja u balkanskom, jugoslovenskom i
srpskom prostoru.
Na mnogim stranicama knjige može se pratiti kako Velika Britanija počinje sa nekom vrstom mandata na Balkan, da bi se radijus njenog uticaja sa pribiližavanjem kraja rata sve više sužavao. Ovaj vrlo značajan proces prati se naročito od sudbine bitke za Staljingrad, kao velike prekretnice koja je uticala i na promenu nemačke politike na Balkanu i Srbiji (podsetimo samo na srpsko-crnogorsku- federaciju u režiji Hermana Nojbahera i dr). Osobito su instruktivne, stranice koje govore o jugoslovensko-sovjetskim odnosima i značaju Srbije u leto i Jesen 1944. godine.
Druge tematske okosnice ove Petranovićeve studije posvećene su građanskom ratu u okviru narodnooslobodilačkog rata, strategijama suparničkih pokreta i protivrečnostima federalizacije nove jugoslovenske države koja stiče međunarodno priznanje u svom starom obliku tek u jesen 1945. godine. Napisano u klasičnom istoriografskom stilu, s originalnim interpretacija a,ovo delo oslobođeno je ideoloških nanosa, kritičko je prema svim stranama retko složenog istorijskog procesa. Ono je, istovremeno, napisano i sa punim kritičkim razumevanjem za vrednost strateških prednosti pobedničke snage koja je, daleko bolje od poražene, razumevala redukciju na fašističku i antifašističku opciju u drugom svetskom ratu; dublje pronicanje komunista u međunarodni kontekst drugog svetskog rata i uspešnije osećanje za novu socijalnu dinamiku koju je ovaj rat izazvao, akceptirajući je kao prednost za svoje revolucionarne ciljeve — stalne, neprekidne antiokupatorske ofanzivnosti.
Kao što i ističe u Predgovoru svoje knjige, pisac je shvatio da razuđena istoriografija pretpostavlja slobodnu klimu, smelije upuštanje u njene postojeće kontroverze, kao i težnju za dobijanjem odgovora na bližu — do juče uniformisanu prošlost — pogotovo danas kada smo na razvalinama dela koje je stvoreno u drugom svetskom ratu. Mada je metodološki imperativ da se piše o onovremenim odnosima snaga, čega se i držao, Petranović nije mogao da previdi i drugu stranu stvaralačkog prilaza istoriji: da od samog početka-uočava slabosti pobedničkog subjekta koje će, u daljem toku, dovesti do izneveravanja ideala, degeneracije sistema i erozije morala.
Momčilo ZEČEVIĆ
balet
Џтпенлове 1оте
Milica Zajcev: „Otkrivamo tajne baleta“, Srpsko narodno pozorište,
Novi Sad, 1992.
strip
1992. Beogradski
џ
U diznijevskom manifll
Robert Kramb: „Mačak Fric“, izdavač Flavio Rigonat, Beograd,
privatni
izdavač od socijalne pomoći, voli da po-
ilica Zajcev, dugogo-
dišnji baletski kritičar
u štampi i na radiju, zaljubljenik baleta i teatra pokreta. Poznavalac je istorijskog i teorijskog aspekta umetnosti igre: Njena knjiga Otkrivamo tajne baleta, nastala kao sinteza autorovog ličnog iskustva, otkriva ne samo smisao Za teorijsko određivanje najosnovnijih pojmova baletske umetnosti, već i sve one male tajne i suštinske istine o baletu, igračima, koreografima i nastanku predstave.
Zajceva iznosi ukratko istorijat klasičnog i modernog baleta, stilova i formi klasične igre, pružajući osnovna saznanja O baletskoj umetnosti, ali i neke lične formulacije i definicije S kojima se ne moramo uvek slagati. Ali u drugom delu, u kojem se Zajceva Davi velikim igrači-
ma, koreografima, i rado gleda-
nim baletima klasičnog i nacio-.
nalnog nasleđa, postiže se pun domašaj objektivnog, informativnog stila. Objašnjenje koreografskih opusa najeminentnijih stranih koreografa i igrača sveta (uz obilje fotografija), precizne naznake stilova i pravaca igre i vremena u kojima su dotični baleti nastali, kao i osvrti na rado gledane najpoznatije nacionalne balete, ne predstavljaju samo zanimljive istorijsko-dokumentarne priloge, već i prijatno štivo za čitanje.
U situaciji kad u nas ima veoma malo prevedene literature o umetnosti baleta i igre uopšte, a još manje autorskih knjiga, verujemo da će tematski broj časopisa Pozorište biti koristan priručnik onima koji su profesionalno zainteresovani za balet ali i svima koji ovu umetnost vole.
Mirjana ZDRAVKOVIĆ
.Flavio Rigonat, prijatno je izne-
nadio sve koji vole strip. Stampao je strip knjižicu Mačak Fric Roberta Kramba, najznačajnijeg američkog andergraund strip autora.
Kramb je, pravi osvešćeni kritičar društva. Njegovi stripovi su prosta reakcija čoveka dovoljno talentovanog da зуе опо 510 уоli, ili ne voli, raduje se ili rastužuje, prenese na papir i tako zaradi hleb nasušni.
Beskompromisan je i nčeizmerno duhovit. Bilo da se bavi svojom biografijom, feminiz-
· mom, predrasudama, likovima
sa dna, Kramb jedinstvenim cinizmom i ironijom prikazuje sve što je doživeo a ne samo zamislio. „Mačak Fric“ je strip iz 1968. godine i na svojih pedesetak Kaiševa prikazuje besposličare, alkoholičare, skitnice, socijalne radnike, nimfomanke, pri tome primenjujući diznijevski postupak antropomorfiranja životinja. Naš junak je lenčuga koja živi
pije, ima ljubavnicu, a zarad dobre zabave priključi se i revoluciji! Kramb, u stvari, prikazuje običnog malog čoveka koji se provlači svakodnevnim životom tako što probleme simpatično zaobilazi umesto da ih reši, uvek zgodno prepuštajući drugima da brinu za njih. Mačak Fric je sve ono što bi Paja Patak hteo da bude, ali mu njegovi tvorci to ne dozvoljavaju. Atipično za Većinu andergraund autora iz tog vremena, Kramb nikad nije bio levičar što svedoče likovi „gerilaca“ iz ovog stripa, to naravno samo doprinosi njegovom kredibilitetu kao autoru koji u svemu traži svoje mesto, ne prihvatajući podelu establišmenta ili revolucije, što se lako nameće. Krambu su podjednako mrski i jedni i drugi, a svoju ljubav on daruje onima koji, kao Mačak Fric, moraju da se snađu u gužvi koju prouzrokuju вогеротепиti. -
Miloš TOMIN
Članci i intervjui Ivana Aralice, „Zna Da se „okvir za mržnju“, како је 11 slov jednog, od poznatih romana Iva
Aralice, može tkati na različite načili pokazao je ovaj pisac sada i knjigom
·svađalicom, sastavljenom od članaka |
ji su se svakonedeljno pojavljivali stranicama zagrebačkog „Vjesnika“ kom 1990. i početkom prošle godine. } slov knjige je preuzet, takođe, iz novi gde su se ovi pamfleti o hrvats -srpskim odnosima pojavljivali i, odm po izlasku, izazvali burne odzive upr: zbog pristrasnosti, ožučenosti i, reklo se, krivotvorenja.
Autor će i sam priznati da ne želi vodi dijalog sa suprotnom stranom, se latio pera da bi svoje sunarodnike !
| Osni! Roman Đerđa Konrada, prevod Arp:
Nema smelosti da se stvari nazo glavni junak romana Osnivač grada ? "да ukaže gde počinje njegov poraz, k onaj ko se srođuje sa kompromisima, vim okolnostima može pomoći profe fer, a da se sve dešava u vreme socij
Nagomilano „crno znanje” sa đa izvestiocu priče, da ukaže na ćorsok: se (ne)privoli vladajućem redu i poči Konrad svoje satiričke invektive i ra? nosti koja je iza granica mogućnosti, ti za sebe da upotrebljava slobodu, k još uvek ne znači da on nije na nišan koji se pojavio u prevodu Arpada Vi krivanja i razotkrivač čovekovih star kuju do neizvesnosti.
Sudija Dominika Le Turnoa, „Geca
Naše stoleće je, uverava nas d plodno u traženju novih, za naše vre ravo zato i niču novi duhovni pokre nosti u krilu Katoličke crkve. Poseb me govori u svom radu Dominik 14
Autor nas upoznaje sa istorijom duhovnosti u Opus dei, a i povezan rač dr Frančišek Perko ukazuje na nizacije, Opus dei, kojoj su pripisiva čak da ima nameru za uspostavljanji No, eto, Božje delo nije usmereno ni svom radu Opus Dei, već je pozvana nizacija obuhvata i laike i sveštenit protiv neznanja — „najvećeg Božjeg minik Le Turno, kao i primer OSniVi laguera, možda će donekle razuveri OPUS DEI.
aa —<=<=—=::===:—=—=>=—=-==——
Gabrijel Garsija Markes: „General u svom lavirintu“, „Prosveta“, Beograd, 1992.