Borba, 31. 08. 1992., S. 4
ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ РСК ЗДРАВКО ЗЕЧЕВИЋ О ЛОНДОНСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ
Панић није заступао интересе Срба
Београд. — Председник владе Републике Српска Крајина (РСК), Здравко Зечевић, у данашњем саопштењу за јавност, оценио је да је на недавно завршеној лондонској конференцији, југословенска делегација „изузев Милана ЏПа-
нића“ заступала интересе Срба.
У РСК и Срба у српској репубЛИЦИ. Зечевић наводи да је „господин Панић ушао у некакве преговоре са председником Републике Хрватске, господином Туђманом. Сведоци смо да је имао озбиљну намеру да прихвати папир господина Туђмана о државним границама Хрватске, односно да призна Хрватску у тзв. авнојевским границама и тиме доведе у питање судбину и будућност српског народа у Српској Крајини“.
— Указујемо да нико није овлашћен да у име српског народа Републике Српска Крајина води такву врсту преговора и да не можемо дозволити да господин Панић, наивно или лукаво, у директним преговорима са тим фашистом и србождером доведе у питање судбину нашег народа — наводи се у саопштењу.
— Овим путем захтевамо од Скупштине СР Југославије да предузме све што је у њеној моћи да се преговори такве врсте онемогуће — каже се на крају саопштења председника Владе РСК Здравка Зечевића. (Танјуг).
БЕЛА ТОНКОВИЋ ПО ПОВРАТКУ ИЗ ЛОНДОНА
Дочекала нас политичка полиција
Београд. — Након повратка
са Лондонске конференције мр Бела Тонковић, лидер Демократског савеза Хрвата у Војводини изјавио је: __— При доласку у Југославију, на граници нас је дочекала екипа противдиверзантске политичке полиције (како се сама представила). Прегледали су нам ауто са службеним псом и мени претресли џепове. Нека документа са Лондонске конференције која су им се учинила сумњивим, фотокопирали су. Овај чин јасно показује да живимо у држави у којој политичка полиција држи ствар у својим рукама оцењује Бела Тонковић, у изјави за „Тикер“.
Коментаришући Лондонску конференцију, Тонковић је нагласио да је учињен помак са мртве тачке и да Србија и Црна Гора сада имају јасан циљ шта треба да ураде да би се укључиле у међународну заједницу уколико не желе политичку, економску и дипломатску изолацију.
БОРБА САЗНАЈЕ
4 ПОНЕДЕЉАК, 31. АВГУСТ 1992. ГОДИНЕ ДНЕВНИК БОРБА
ЛОНДОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА СА МАЊЕ ПРИСТУПАЧНЕ СТРАНЕ
рама око „Изјаве о Србији“
Иглбергер стравичан по тону, Дима најконструктивнији Ф У југословенској делегацији највише згражавања изазвао Димитрије Рупел Ф „Изјава о Србији“ изазвала шок на почетку другог дана Конференције Ф Оскар Ковач саопштава Мејџору и Га-
лију да Југословени одлазе ако „Изјава о Србији“ остаје у процедури Ф Руси у улози |
посредника и помиритеља
Шта се током Лондонске конференције о Југославији дешавало даље од очију новинара и јавности и шта је за делегацију СР Југославије био најдраматичнији догађај, питања су која, након првих извештаја. 0 званичним одлукама Конференције и реаговањима на њих, највише интересују јавност и аналитичаре. Из поузданих извора „Борба“ сазнаје неке од занимљивих појединости, које овај скуп, можда пресудан за окончавање југословенске драме и рата у БиХ, осветљавају са мање приступачне стране.
Говор вршиоца дужности државног секретара САД Лоренса Иглбергера, одржан првог дана Лондонске конференције, био је за чланове југословенске делегације изненађујући по садржини и стравичан по тону. Најконструктивније излагање на Конференцији, које је импоновало Југословенима не само познавањем чињеницу већ и инвентивноћу идеја о путевима изласка, имао је француски министар спољних послова Ро-
лан Дима. Са великим разу-
ТАКТИЧНА _ ОДЛУЧНОСТ: Проф. др Светозар Стојановић укупну ситуацију у Југославији и рат у Босни и Херцеговини, а завршетак ове изјаве садржавао је бројне претње. Поред оштрих оцена и претњи,
Панић — Туђман на енглеском
Несумњиво најактивнији члан југословенске делегације био је премијер Милан Панић. Током трајања конференције састао се са импозантним бројем њених учесника а међу њима у неколико наврата сусрео се и са председником Хрватске Фрањом Туђманом. При једном од тих сусрета, вероватно првом, између њих се водио овакав дијалог:
ПАНИЋ: На ком ћемо језику говорити — српскохрватском
или енглеском2
ТУЂМАН: Ви говорите српски, а ја ћу хрватски.
ПАНИЋ: Па како ћемо се онда разумети када Ви инсистирате _
да су то различити језици2
ТУЂМАН: Ништа се не брините за TO. ПАНИЋ: ја се и не бринем, јер је то један језик. Пошто Туђман није имао одговор, Панић је предложио да раз-
говарају на енглеском.
мевањем сложености југословенске ситуације и вишедимензионалности рата у Босни, као и конструктивним предлозима решења иступали су представници Русије, Италије, Грчке и Канаде. А највише искључивости и пристрасности у тумачењу чињеница испољили су представници Аустрије, Немачке, Турске и Саудијске Арабије. Међу представницима бивших југословенских република, највише згражања, чак и међу онима који су доминирали у нападима на Србију и Црну Гору, изазвао је словеначки министар спољних послова Димитрије Рупел. Најшокантнији догађај за југословенску делегацију одиграо се другог дана Конференције, када је пред сам почетак
наставка заседања свим учес-
ницима званично уручен акт
под називом „Изјава о Срби- ,
ЈЕ У овом акту биле су изречене најстроже осуде Србије и Црне Горе, а његова садржина и тон су били у потпуној супротности са оним што су обећавале ваљано обављене припреме и консултације. Србија и Црна Гора квалификоване су као искључиви кривци за
забуну у југословенској делегацији изазвала је неочекивана појава овог акта, као и чињеница да нико од њених чланова још увек не зна ко су аутори ове „Изјаве“, ко је све радио на њеној изради и био заинтересован да се она разматра и усвоји на Лондонској конференцији. Суочени са том нео-
ПРВИ ПОСРЕДНИК: Проф. др Оскар Ковач 5
чекиваном непријатношћу, чланови југословенске делегације, окупљени око председника СРЈ Добрице Ћосића повукли су се ради консултација и договора о томе шта урадити. Том приликом је одлучено да члан делегације и потпредседник југословенске владе проф. др Оскар Ковач, оде у Председништво, где су били стално присутни копредседници, енглески премијер Џон Мејџор и генерални секретар ОУН Бутрос Гали и упозна их са решеношћу југословенске делегације да не учествује у даљем: раду Конференције уколико се „Изјава о Србији“ не повуче. У повратку, Оскар Ковач је пренео уверавања копредседника да документ који је уручен делегацијама неће бити разматран већ ће бити замењен варијантом са много блажим оценама и судовима. Након краћих консултација,
" југословенска делегација је по-
ново одговорила да не прихвата никакву варијанту понуђеног акта, јер не прихвата никакве оптужбе о искључивој кривици. На то је Бутрос Гали поручио Југословенима да нема разлога да страхују, јер ће акт — „Изјава о Србији“ бити повучен.
Међутим, најављујући дневни ред послеподневног настав-
.
ка Конференције, Мејџор је ипак истакао да ће бити разговора о документу који се тиче Србије и Црне Горе. У југословенској делегацији том приликом су организоване нове консултације на којима је договорено да први саветник председника СРЈ Светозар Стојановић и потпредседник владе Оскар Ковач затраже од копредседника одговор на питање зашто није одржано обећање Бутроса Галија да ће „Изјава о
Србији“ бити повучена. Гали
је том приликом одговорио да је он своје обећање одржао и да ће у наставку Конференције бити разматрана много блажа
варијанта првобитне „Изјаве“.
Том приликом Стојановић је предложио да југословенска делегација неће напустити Лондон, гли да неће ни учествовати у наставку разговора све док не буде нађено решење које је задовољава. Предлог професора Стојановића претходно је прихваћен у југословенској делегацији. Након тога југословенска делегација се повукла у просторију која им
је била намењена за боравак. '
Током наредних четири до пет часова, у улози посредника, Југословене је посећивао у неколико наврата други члан руске делегације — Чуркин. Суштина његових предлога састојала се у томе да југословенска делегација треба да се врати у салу да би се обавио церемонијалан завршетак конференције, а да документ, због кога је бојкотовала учешће у даљем раду конференције неће бити усво-
_ јен.
И тај предлог југословенска делегација је одбацила. Ствар је постала врло озбиљна оног момента када је у виду реакције на југословенски бојкот и група исламских земаља запретила да ће отићи са Конференције. Тада је југослесвенску делегацију посетио Козирјев са Чуркином преневши јој договор да на церемонијалном завршетку Конференције и говору који ће тим поводом одржати Мејџор поменути акт неће бити помињан. После дуже дискусије југословенска делегација је одлучила да се врати у салу и учествује у завршном делу лондонског ску-
па. : ДМ.
Часна реч Добрице Ћосића
На исход Лондонске конференције о Југославији, за многе који су подробније упућени у дипломатску активност, није без утицаја био сусрет Ели Визела са Добрицом Ћосићем и Радованом Караџићем и изјава коју је морални горостас јеврејског света пренео светској јавности, на својој конференцији за штампу. Након што је ставио до знања југословенском председнику да га добро познаје као писца, и да познаје његову биографију, рекао је да позив да спроведе истраживање о томе да ли у СР Југославији и Босни и Херцеговини постоје концентрациони логори не би прихватио да му га је упутио неко други. Истакао је да је за њега морално поверење најважнији фактор, а потом упитао може ли Добрица Ћосић дати часну реч да на територији СРЈ не постоје концентрациони или слични логори. Ћосић је на то питање потврдно одговорио и предложио Визелу да дође и да се сам увери. Визел је на то одгово-
рио да му је кад је СРЈ у питању, довољна Ћосићева часна реч, а потом упитао да ли Ћосић може дати такве гаранције и за Босну и Херцеговину. Ћосић је на то питање одговорио да је разумљиво да не може, али да искрено верује да Срби у Босни и Херцеговини немају концентрационе логоре, већ да постоје заробљенички логори. „Не могу да дам "часну реч да у тим заробљеничким логорима нема ствари које су неприхватљиве“ — рекао је Ћосић. Након разговора са Добрицом Ћосићем, Ели Визел је затражио да се састане, у присуству председника СРЈ, и са Радованом Караџићем. Дијалог са Караџићем тицао се истих питања која су постављена Ћосићу. Караџићев одговор да у БиХ Срби немају концентрационе логоре, већ заробљеничке и његова потврда да прихвата апел Добрице Ћосића да се унилатерално распусте сви такви логори, Визел је прихватио с поверењем.
| , |