Bosanska vila, 01. 01. 1903., S. 327

Бр. 17. п 18.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 315

Несесер, господо! По моме мишљењу песесер, свечано увераваше пуковски ађутант, кога су у вароши звали душица.

Праве и криве ножнице, тридесет врста четкица, доброћудно мрмљаше постарији бећар, капетан

Упшнски, који је стајао олизу Николе Александровића.

Дежмекасти поручник Кнор иницијатор свега овога, ишао је по соби са потписном листом у руди и викао: |

Господо! Ко се није још потписао Потписујте се. Ви још нисте потписали Никола Александровиђу.

== Нисам потписао, рече он и несимпатички се осмехну.

Па ппак узе табак из Кнорових руку и стаде разгледати потписе.

И пуковник се потписао, — рече он одједном. = Чудновато!

— Шта има ту чудноватог — Изненади се Кнор. = Сви се потписују.

— Зампелште, Кноре, да ме то изненађује проговори Никола Александровић жмпркајући очима. И ја... ја се нећу потписати.

— Како вам драто, — расејано промрмља Кнор. Но мени је заиста чудновато. Ви сте једини про тивник друштвене жеље.

Официри, који су били у њиховој близини окренуше се њима.

— Вама је чудновато, — мирним и некако одлучним гласом проговори Никола Александровић одмах ћу вам објаснити. Зампслите, кад бисте зажелели да узмете себи за жену госпођу Томашеву, да ли бп вам то одобрили 2

Кнор ходаше..

— Ја не мислим на то — покуша он да му отшали, чини ми се да сте се ви удварали Наталији Алексијевној.

— Ви не одговарате на питање — љутито рече Никола Александровић — ви околишаваље. =— Ја никако не околишавам, — рече Кнор.

— Наравно да би одобрили... Каква глупост 2

— У томе и јесте ствар, што не би одобрили! — свечаном уједљивошћу проговори Никола Александровић. Брак с њом сматрали би као понижавање за официра. А сада јој цео официрски хор указује високо поштовање. То није долседно. Свакојако у томе има много лажи.

= Ја ништа не разумем! — узвикну Кнор сав црвен од љутпне.

Група официра, која није знала у чему је ствар, примаче се ближе и гледаше час на Николу Александровића час на Кнора. Неколико официра при макоше се Николи Александровићу.

= Да, да, објасните се Петрове, — проговорише они, погледајући попреко на младога човека. Ми сви

поштујемо Наталију Алексијевну и нисмо ради да се о њој рђаво изражавате. Е — Ја никога не вређам, проговори он на по-

јављену злобу. — Ја говорим само истину и мени је све једно како ће се примити моје речи. = Охо! — рече неки из групе официра,

— Ни једном, од нас не ће се допустити брак са госпођом Томашевом зато што је њена репутација у прошлости и сувшше прљава; из тога разлога ја се одричем потпшеа.

И он седе на столицу блед, но миран, пакосно гледајући на официре.

Они, изненађени, ћутаху.

Кнор се први сети и нагло дохвати табак, па коме су се потписивали ш који је био на столу пред Петровом.

= Ви нисте човек, ви сте демон! — увбуђено узвикну он. — Шта нас се тиче оно, што је било. Па да је и било, шта је с тиме Нас се ништа не тиче.

= Наравно, нас се ништа не тиче — прого= ворише официри. Кпор је у праву.

— Вас се не тиче а мене се тиче —_ хладнокрвно одсече Никола Александровић, настављајући ручак.

Високи капетан највише се љутио.

= (С њим се нешто десило, — говораше он официрима, не хајући ни најмање да га Никола Александровић може чути. — То је заиста опасан човек.

После тога не могаше се увдржати него приђе Николи Александровићу.

= Ви нам се морате оправдати, — викаше он = ви сте нам свима нанели увреду. Ми смо сви увређени због Наталије Алексијевне.

— Ја нисам ни мислио да вређам господу официре — одговори Никола Александровић, довршујући са посластицом и не подижући очи: но могло се приметити да је мирноћа била делимична. Ја сам само истину рекао. А ако се ви не узнемирујете на. здравље вам.

Капетан позелени од љутине.

— С вама говори старији, — повика он. Изволште устати.

Поручник поблеђе, п посматраше га жмпркавим очима. На уснама му се појави иронични осмех,

= Ви сте, драги капетану, чини ми се, пили мало више — проговори он тихим, пакосним шапатом. Ја спавам после ручка, а ако желште да. се са мном разговарате ја сам код куће до четири сахата.

Оп устаде пи, лагано пзиђе у предсобље а офи= цири беху занемили од чуда.

На вратима удружења закопча мундир, запали цигару и пође тротоаром, а лице му ошину хладан ветар, који вијаше крупне пахуљице снега.

__Све је пропало, помисли он п од те мисли беше му лакше,